EVROPSKE VREDNOSTI U KATALONIJI

Objavljeno: 8.10.2017.

Piše: Filip Rodić

KAKO JE REFERENDUM OGOLIO CARA

Licemerje je, pokazala su zbivanja oko referenduma o nezavisnosti Katalonije, najveća i najpraktikovanija evropska vrednost. Dvostruko. S jedne strane, licemeran je zvanični briselski stav prema katalonskoj nezavisnosti u odnosu na Kosovo. S druge, licemeran je i njihov odnos prema samoj Španiji, jer dok joj elita zvanično poručuje da nezavisnosti nema, ispod žita radi sve da je bude

Pišući tridesetih godina prošlog veka iz „zemlje Seneke, Marka Aurelija, Korteza, Kolumba i Servantesa“, Miloš Crnjanski je pravio jasnu razliku između baskijskog i katalonskog nacionalizma i separatizma. Prema njegovim rečima, dok je katalonski nacionalizam predstavljao „veran odraz interesa katalonske buržoazije“, baskijski je bio „odbrambeni pokret“ koji se „radikalno zalagao za očuvanje sopstvene čistote“. Ova, suštinska razlika postala je vremenom još uočljivija. Tokom i po okončanju građanskog rata, Franko je brutalno pokušavao da iz Španije iskoreni sve oblike lokalnih etničkih, političkih i lingvističkih nacionalizama. Franko i njegove pristalice, među kojima je bilo i Baskijaca (poput čuvenog pisca i filozofa Migela de Unamuna koji je Crnjanskom rekao da se oseća kao Španac i da je Španija „jedna velika moralna i duhovna zajednica“) i Katalonaca, otišli su toliko daleko da su, pogrešno i nažalost, sproveli praktično kulturni genocid u korist centralističkog nacionalizma Kastilje.
Šta nam dokazuje da je Crnjanski u ovom pitanju bio potpuno u pravu? To što su se Baskijci (na možda pogrešan način) za svoju slobodu i nezavisnost, da ne kažemo čistotu, principijelno borili i u vreme Frankove diktature, da bi njihov najradikalniji separatistički pokret ETA 2011. definitivno odustao od oružane borbe, a baskijske separatističke partije danas podržavaju centralnu vlast premijera Marijana Rahoja. Katalonski nacionalizam i separatizam išao je pak potpuno drugim putem – za vreme Franka, kada su bili potpuno obespravljeni – ćutali su, a danas kada imaju visok stepen autonomije – bune se, što navodi na pomisao da ne slede narodni i nacionalni interes nego interes korumpirane buržoazije, kako je verovao i Crnjanski.

DI SU NAŠI NOVCI Uz heroje slovenačke nezavisnosti (detaljnije o tome piše Svetlana Vasović Mekina), referendum o nezavisnosti Katalonije odlaskom u Barselonu podržali su i lideri srpske Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak i Bojan Kostreš. Šta ligaše iz srpske Vojvodine povezuje sa katalonskim separatistima? Pored ljubavi prema habzburškoj monarhiji (Kataloncima je najveći nacionalni praznik 11. septembar, dan kada je 1714. u ratu za špansko nasleđe osvojena Barselona koja je bila na strani Habzburga spram Burbona) tu je i ljubav prema novcu, jer i jedni i drugi kao centralno pitanje svoje autonomije, odnosno nezavisnosti, postavljaju raspodelu novca. Levičarima iz Katalonije i Vojvodine smeta to što se iz njihovih regiona, bogatijih u proseku od ostatka zemlje, odlivaju sredstva za siromašnije građane, odnosno što se sprovodi redistribucija dobara. Ovakav stav podržavaju i drugi vojvođanski separatisti. Tako, makar, za sajt „Autonomija“ piše Tihomir Novak, koji poručuje da je u Barselonu trebalo da ode svako „ko voli Vojvodinu i kome je stalo do slobode i nezavisnosti“. Šta Novaku predstavljaju sloboda i nezavisnost jasno je i nedvosmisleno rečeno u podnaslovu njegovog teksta: „Budimo malo Katalonci i odvojimo svoje kese, živote i sudbine od političara poput Vulina, Vučića, Dačića…“ Nije ovde toliko bitno koja je on imena naveo. Da li su Aleksandar Vulin, Aleksandar Vučić ili Ivica Dačić bolji ili gori od Žan-Kloda Junkera i briselske komesarske svite kojoj teže ovi slobodarci suštinski se svodi samo na pitanje ukusa. Bitno je da je Novak na prvo mesto stavio „kese“, pa tek onda živote i sudbine. Ovo ukazuje da se ne radi ni o čemu drugome do o razmišljanju po meri buržoazije, i to „sitne“ koju s prezrenjem posmatraju i njihovi gospodari iz redova visoke buržoazije, ali i proletarijat. Za pripadnike sitne buržoazije karakteristična je sklonost da se stavljaju na stranu krupnih kapitalista i da ljubomorno čuvaju svoj superiorni društveno-ekonomski položaj u odnosu na radnike. U ovo se potpuno uklapa koncept „nećemo diktat iz Madrida (Beograda), ali hoćemo direktive iz Brisela“, „nećemo da izdvajamo sredstva za siromašniji deo Španije (Srbije), ali hoćemo da finansije stavimo na raspolaganje Briselu“ ili „nećemo da vezujemo život i sudbinu za Vulina, ali hoćemo za Junkera“. Šta vam je bliže?
U ovoj situaciji nekako časnije deluje biti Baskijac, nego Katalonac. A još je časnije biti Baskijac poput Unamuna i spoznati vrednost uloge koju posebnost igra u većoj „moralnoj i duhovnoj“, a ne ekonomskoj zajednici. Ni Novak, ni Čanak ne mogu do toga da dosegnu i zbog toga će za njih najveća vrednost ostati „kese“ i isprazni životi koje vode služeći svojim gospodarima iz „visoke buržoazije“.
Kao i Crnjanski, koji je ukazivao da Katalonci sebe smatraju naprednijim delom španske države, motorom koji će ovo društvo modernizovati, i ruski geopolitičar Leonid Savin ukazuje na ovaj osećaj superiornosti. „Katalonski identitet kao takav pojavio se u 19. veku, u vreme bujanja nacionalizma širom Evrope. Kod Katalonaca on je, međutim, imao jasan rasistički prizvuk – Katalonci su sebe smatrali višom rasom, a ostale Špance nižom rasom koja bi trebalo da prema njima gaji strahopoštovanje. Posle 1978. godine, kada je uveden novi ustav, ovaj diskurs je, zbog političke korektnosti, promenjen, i u Kataloniji je počelo da se govori o kulturnoj superiornosti“, naveo je Savin u tekstu „Katalonija i globalna plutokratija“. Ovo veoma liči na „kulturnu superiornost“ koje su Čanku i sličnima puna usta. Tu dolazimo do „visoke buržoazije“ koja je formirala mišljenje i diskurs kako bivšeg i sadašnjeg predsednika katalonske vlade Artura Masa i Karlesa Pudždemona, tako i našeg Čanka i ostalu ekipu. Ko je paravan i glavni izvođač te „visoke buržoazije“ i u ovom slučaju nikoga neće iznenaditi. O tome ovih dana, pored Savina, pišu i Francuz Tjeri Mejsan, čiji je „Rezo Volter“ objavio da je Fond za otvoreno društvo Džordža Soroša najmanje od 2014. finansirao katalonske separatističke organizacije, i španski novinar Dijego Papalardo pod naslovom „Katalonski separatistički pokret nosi masku Džordža Soroša“. Tako je, na primer, Arturo Mas, predsednik katalonske vlade od 2010. do 2016, za lobiranje angažovao „neprofitnu organizaciju“ „Indipendent diplomat“, u čijem su osnivanju i finansiranju, pored Soroša, učestvovali i Karnegi fondacija, Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED), Rokfeler fondacija. Pored toga što je ova organizacija aktivno učestvovala u borbi za priznavanje jednostrano proglašene kosovske nezavisnosti, u njenom savetodavnom odboru nalaze se nama dobro poznate ličnosti poput Serena Jesena Petersena, bivšeg šefa UNMIK-a, Danila Turka, bivšeg predsednika Slovenije ili Tomasa Pikeringa, bivšeg američkog ambasadora pri UN. Pudždemon je za propagiranje ideje katalonske nezavisnosti angažovao kontroverznog sociologa Džeremija Rifkina, čoveka bliskog Sorošu koji je ranije, pored ostalih, savetovao predsednike Evropske komisije Romana Prodija, Žozea Manuela Baroza i sadašnjeg Žan-Kloda Junkera, a savetovao je i bivšeg predsednika Slovenije Janeza Janšu. U uski krug finansijske elite spadaju i ostale pristalice katalonske nezavisnosti poput Karlesa Vilarubija, potpredsednika fudbalskog kluba „Barselona“ i Rotšild banke za Španiju. Jedna od vodećih ličnosti među separatistima je i David Madi, bliski saradnik Artura Masa i unuk katalonskog biznismena Huana Batiste Sendrosa, osnivača fanatično separatističkog kulturnog katalonskog društva „Omnijum“, koje je okupljalo katalonsku finansijsku elitu, uključujući i Luisa Karulju, predstavnika Rokfelera u Španiji.

BRISELSKI MEANDRI Prvo reagovanje Evropske komisije, ono izdato u pisanoj formi na koje nisu mogla da se postavljaju nezgodna pitanja, bilo je kratko, jasno i nesporno. „Prema španskom ustavu, jučerašnje glasanje u Kataloniji nije bilo legalno“, navodi se u saopštenju i dodaje da se radi o „unutrašnjem pitanju Španije“. Ovde se nema šta zameriti i nema ničega spornog u sadašnjem odnosu zvaničnog Brisela prema Španiji i Kataloniji. Isto je reagovao i predsednik Rusije Vladimir Putin rekavši da je zabrinut zbog situacije u Španiji, ali da je to unutrašnje pitanje ove zemlje. Problem je u tome što se evropska prestonica i njeni komesari nisu uvek držali ovog principa. Zbog toga se portparol Evropske komisije Margaritis Shinas na konferenciji za novinare našao u nebranom grožđu kada mu je postavljeno direktno pitanje u čemu se to razlikuju slučajevi Španije i Kosova, odnosno Srbije. Njegov prvi odgovor bio je detinje iskren: „Pa Španija je članica EU!“ Pošto nije bilo dovoljno bruke javno i otvoreno reći da se odluka o tome hoće li međunarodno pravo i suverenitet jedne države biti poštovani ili ne donosi na osnovu članstva te države u Uniji, evropski birokrata lišen mogućnosti da razmišlja u hodu i improvizuje je nastavio: „Što se tiče priznavanja Kosova, to je bilo u vrlo specifičnom kontekstu. Ovaj stav je usvojen u različitim deklaracijama i rezolucijama UN i međunarodne zajednice.“ „Specifični kontekst“ o kojem portparol Evropske komisije govori mogla bi biti „represija Miloševićevog režima nad nedužnim Albancima“. Činjenica je, međutim, da je i Frankov režim, kao što smo već pomenuli, bio krajnje represivan prema Kataloncima. Da, ali Franko je umro 1975. i Španija od tada ima „demokratsku“ vlast. Jeste, i Milošević je svrgnut 2000, i u Srbiju je došla ista takva „demokratska“ vlast, pa to ništa nije promenilo i Albanci su morali dobiti nezavisnost. Jedina zaista „specifična“ stvar u slučaju Kosova bio je brutalni oružani ustanak i surova vazdušna kampanja vođena bez dozvole UN i mimo međunarodnog prava. Takođe „specifično“ je i to što Kosovu, za razliku od Katalonije, nije bio potreban ni ovakav manjkavi i sporni referendum. Posebna je stvar što portparol Evropske komisije ne raspolaže osnovnim znanjima potrebnim za obavljanje te funkcije, te ne zna da rezolucije UN, makar one koje nisu plod mokrih snova Shinasovih šefova, govore upravo suprotno – da je Kosovo deo Srbije. Još je grđe što je nesvestan da ni njegova organizacija, ta Evropska unija, nije zauzela stav o pitanju kosovske nezavisnosti, pa „stava“ o kojem on govori ne samo da nema u UN nego ni u EU.
Ispravno je reagovanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića na ovu nedoslednost. „Kako ste legalnim proglasili otcepljenje Kosova čak i bez referenduma, i kako su to 22 zemlje Evropske unije legalizovale to otcepljenje, rušeći evropsko pravo i temelje evropskog prava, na kojem se temelji evropska politika i politika EU“, zapitao je Vučić dodajući da se radi o „najboljem primeru dvostrukih aršina i licemerja svetske politike“. Da li je u ovom reagovanju Vučić, međutim, možda napravio i jednu grešku, istu koju verujemo da ponavlja od kako je došao na vlast? „Branićemo evropske principe i demokratiju, ali ćemo štititi svoju nezavisnost“, rekao je Vučić. Koje ćemo to principe braniti kada upravo vidimo da su jedini principi Brisela licemerje i dvostruki aršini? Evropski princip je upravo Čanak, koji se zalaže za nezavisnost Vojvodine i Katalonije, ali ne i Republike Srpske, jer za nju treba da važe drugačija pravila. Iako se tako priča, ljudska prava nisu univerzalna, nego znaju da budu i „specifična“.
Drugi nivo briselskog licemerja je u tome što, iako zvanično moraju da se protive referendumu i nezavisnosti Katalonije, intimno to žele i pospešuju. To se jasno može videti ako se zagleda u drugi plan i zanemare protokolarne izjave birokrata, komesara i diplomata. Briselski progresivni i liberalni establišment em toleriše secesiju Katalonije, em je i pospešuje. Na to ukazuju, na primer, naslovi u medijima glavnog toka poput „EU obzervera“ koji piše kako se „kruni kredibilitet Evropske komisije“, ili kako je u nedelju bio „crni dan za demokratiju u Španiji“. Na pospešivanje ove vrste separatizama ukazuje i politika EU koja vodi ka što većoj regionalizaciji i sitnjenju država, što je jedna od mera preduzetih u cilju uništavanja nacionalnih identiteta i država. Jer o kakvom se to katalonskom identitetu radi, ako oni koji su za nezavisnost tvrde da imaju prava da se odvoje od Španije zbog svojih istorijskih etno-regionalnih razlika nepomirljivih u odnosu na ostatak zemlje, dok istovremeno favorizuju multikulturni pristup i politiku primanja civilizacijski totalno različitih migranata? Ne mogu da žive sa drugim Špancima, ali mogu sa Somalijcima?
Kada se uzmu u obzir svi segmenti katalonskog separatizma koje smo naveli, uključujući i spremnost na potčinjavanje Briselu, umesto Madridu, jasno je da se manje radi o nekakvoj „nezavisnosti“ i „pravu na samoopredeljenje“, a više o sukobu unutar elita koje vladaju Madridom i Barselonom, o interesu buržoazije. Da budemo jasni, ništa bolja od vlasti u Barseloni nije ona u Madridu. Iako je neki optužuju za „neofrankizam“, o tome nema ni govora. Upravo u tome i jeste srž problema s kojim se Madrid i Španija suočavaju. Odbacujući pozitivne i istorijske osnove za svoje postojanje, za svoje jedinstvo, za ono „moralno i duhovno zajedništvo“ o kojem je govorio Unamuno, oni su ostali bez argumenta za jedinstvo. Jedinstvo mora biti zasnovano na nečemu ozbiljnom, a ne na „zajedničkom tržištu“, kao što to zamišljaju evrokrate i liberali. Zbog toga je Madrid reagovao kako je reagovao – silom, a ne umom. Isti efekat će imati i ako pokušaju da vode dijalog sa Barselonom. Tog dijaloga neće biti, jer su katalonskoj eliti potrebni mučenici, a ne pregovori. Evo, pitajte Slovence, Hrvate, Muslimane, Albance, Čanka…

Piše: Filip Rodić za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *