SIVI VUKOVI – TAJNA NATO ARMIJA U TURSKOJ

Objavljeno: 16.9.2017.

Kada je postalo jasno da „Sivi vukovi“ ratuju u Siriji, na strani pobunjenika i protiv legalne vlasti, i da su ruskog pilota 24. novembra 2015. godine ubili upravo njihovi borci predvođeni Alparslanom Čelikom, šira javnost se zainteresovala za ovu ne baš poznatu tursku ekstremističku organizaciju. Pripadnici „Sivih vukova“ u Turskoj su u dubokoj ilegali, ali […]

Kada je postalo jasno da „Sivi vukovi“ ratuju u Siriji, na strani pobunjenika i protiv legalne vlasti, i da su ruskog pilota 24. novembra 2015. godine ubili upravo njihovi borci predvođeni Alparslanom Čelikom, šira javnost se zainteresovala za ovu ne baš poznatu tursku ekstremističku organizaciju.

Pripadnici „Sivih vukova“ u Turskoj su u dubokoj ilegali, ali se slobodno šetaju po Evropskoj uniji. Kako je to moguće? Odgovor je, možda, u tome što su, kako veruju mnogi analitičari, „Sivi vukovi“ tajna NATO jedinica

Teroristička aktivnost u Turskoj ima bogatu istoriju, kao i borba bezbednosnih službi sa različitim grupacijama koje oružanim metodama pokušavaju da ostvare svoje ciljeve. U osnovi ekstremizam koriste i levičari i desničari, ali to nije suština. Ideološki ostrašćeni ljudi su samo sredstvo za ostvarenje (drugih) ciljeva. Možda je početni impuls ekstremizmu dala levičarska, radikalna grupa okupljena oko časopisa „Kurs“ (Yön). Ova grupa započela je da okuplja studente u kružoke, da bi se njihovim ujedinjenjem stvorila „Federacija idejnih klubova“, gde su kritikovali „parlamentarni put“ Radničke partije Turske. Kasnije se Federacija preimenovala u „Federaciju revolucionarne omladine Turske – Dev Renč“, koja je objedinila značajan deo turske studentske populacije. Pokret je delio ideologiju sa Če Gevarom, Fidelom Kastrom i Mao Cedungom i pozitivno ocenjivao iskustvo partizanskog rata u Vijetnamu. Tursku su doživljavali kao zapadnu koloniju, državu koju treba osloboditi od zagrljaja SAD i Evrope. Danas ga u Turskoj smatraju „majkom svih levih pokreta“. „Federacija revolucionarne omladine Turske – Dev Renč“ zabranjena je 1970. godine, jer je ne samo demonstrirala već i napadala predstavnike vlasti i desne ekstremiste (islamiste).

UZLET DESNICE U međuvremenu su i turski desničari podigli glavu, te je šezdesetih godina prošlog veka Partija nacionalističkog pokreta organizovala vojne odrede i obučavala ih u 34 centra, koji su radili pod rukovodstvom partijskih funkcionera. Program vojne obuke zvao se „Komandos“, a njeni glavni rukovodioci bili su turski neofašisti, tačnije pukovnik Alparslan Turkeš i Dundar Tašer, veoma interesantne ličnosti, posebno prvi. Program obuke je uključivao borilačke veštine (džudo), boks, taktiku partizanskog ratovanja, proučavanje turske istorije, islamsku veronauku, političku ideologiju partije („Devet stubova doktrine Partije nacionalističkog pokreta“). Partijski komandosi su se molili pet puta dnevno, kako je to nalagao islam, dok je u vojnim logorima važila stroga disciplina. U početku su „komandosi“ nosili na rukavima partijski simbol – tri polumeseca, ali se kasnije pojavio „sivi vuk“ preko teritorije Turske, inače nekadašnji totem jednog turskog plemena, koji se ovde koristio da označi neofašističku omladinu Partije nacionalističkog pokreta.

Slična je i desničarska islamistička falanga nastala iz Partije nacionalnog spasa Nedžmetina Erbakana, čiji članovi su prepoznatljivi po dugim noževima kojima će „klati komuniste“. Interesantno, ali i sledbenici Erbakana su učestvovali u Siriji na strani pobunjenika.

Velika desničarska ekstremistička organizacija Turske su „Idealistički kružoci“ i „Ognjište ideala“ sa oko 100.000 sledbenika. Ove dve organizacije su se ujedinile u „Savez ognjišta ideala“, čiji su članovi učestvovali u delovanju „Sivih vukova“. Turska štampa piše da organizovanih ekstremista ima još i navodi sledeće grupe: „Turski komandosi – munje“, Brigada osvetnika turskih nacionalista“, „Armija oslobođenja porobljenih Turaka“ itd.

Ali tu nije kraj. Prema turskim pravosudnim organima (Krivično pravo Turske poznaje i nezakonite političke partije koje mogu delovati i u okvirima zakonitih) „nezakonite“ političke partije se bave terorizmom. Podaci koje je saopštio generalni direktor Nacionalne policije Turske govore da u državi deluje 12 aktivnih terorističkih organizacija, od kojih 11 čine nezakonite političke partije: Komunistička radnička partija Turske, Revolucionarna narodno-oslobodilačka partija/front, Maoistička komunistička partija, Komunistička partija Turske/marksističko-lenjinistička, Marksistička lenjinistička komunistička partija, Revolucionarna komunistička partija Turske, Radnička partija Kurdistana, Demokratska partija Kurdistana, Demokratska partija Kurdistana/Severa, kurdska „Hizbala“, Država kalfita (poznata i kao „kaplandžilar“), Front islamskih akindži Velikog istoka, Armija Jerusalima i Islamska partija oslobođenja. Reklo bi se po nazivima partija da je u Turskoj vreme stalo. Pored nabrojanih deluju i „Sokoli oslobođenja Kurdistana“, koje turske vlasti identifikuju kao deo Komunističke radničke partije, pri čemu pridev teroristička, pored Turske, „sokolima“ daju i Velika Britanija, SAD i Evropska unija.

Na teritoriji su aktivne i međunarodne organizacije koje se mogu tretirati kao „nezakonite političke partije“: Islamska partija Kurdistana, Kurdski islamski pokret i „Hizb-ut Tahir el Islam“, zastupljena faktički u skoro svim državama sveta.

Najviše problema Turska ima sa Kurdima i pitanje je koliko je terorizam ovog naroda autohton, a koliko je izazvan državnom represijom. Naime, Kurdi se zatvaraju i za pevanje pesama na kurdskom jeziku na javnom mestu (za šta po pravilu dobijaju 10 godina zatvora „zbog širenja separatističke propagande“), nemaju prava na nacionalne organizacije, nemaju pravo na svoj jezik itd. Prema turskom Ustavu (čl. 26) „nijedan jezik zabranjen zakonom ne može da se koristi u javnom govoru i širenju ideja“. Ovaj član stručnjaci za ustavno pravo ocenjuju kao jedinstven u svetu. Član 26 Ustava Turske proglašava slobodu štampe, ali ne i na „zabranjenim jezicima“. Zato i ne čudi pojava kurdskog separatizma i s njim povezana oružana (teroristička) borba.

NOVI IGRAČI No interesantna je pojava „novih igrača na terorističkom frontu“. „Novi igrači“ su počeli da primenjuju metode koje „tradicionalni“ teroristi nisu – osvajanje teritorija i stvaranje državnih struktura. To se pre svega odnosi na Islamsku državu čiji su pripadnici u januaru 2016. u samoubilačkom napadu u Istanbulu ubili 12 građana Nemačke, odakle tradicionalno dolaze mnogi turisti (Nemačka je bila do ovog napada prva po broju turista u ovoj zemlji). Uopšte, zbog terorističkih napada u Turskoj turizam je pretrpeo veliku štetu, koja se samo u 2016. godini procenjuje na osam milijardi dolara. Da drama bude veća, sama vlada Turske je pomogla jačanje Islamske države (nebitno da li zbog naloga NATO-a ili SAD).

Podrška borcima Islamske države Turskoj se obila o glavu višestruko. Naime, njeni borci razvili su veliku aktivnost i to sa, posle sukoba Ankare sa NATO-om, Evropskom unijom i SAD oko geopolitičkih ciljeva, tačnije saradnje sa Rusijom i Iranom. Borci Islamske države odjednom su postali pretnja vladi u Ankari, a jedna od uspelih terorističkih akcija je i napad maloletnog samoubice 20. avgusta 2016. na jugu Turske, kada je na svadbi aktivirao bombu i pobio 50 ljudi. Nakon ovoga turski specijalci su uhapsili 3.500 pripadnika ID koji su obitavali na teritoriji Turske. Pored toga, više od 50.000 boraca Islamske države je želelo da uđe u Tursku posle brojnih poraza u Siriji i Iraku, ali ih je policija preusmerila ka EU. Iako su uspesi službi bezbednosti očevidni, obični građani Turske i dalje strepe od terorističkih napada. Interesantno, ali veliku pomoć Turskoj u borbi protiv terorista ne pružaju zapadne zemlje i NATO već Rusija, koja je pravovremenim davanjem informacija turskoj vladi sprečila nekoliko planiranih napada terorista krimske ćelije „Hizb uz Tarir“ i severnokavkaskog krila Islamske države.

Ipak, domaći analitičari ocenjuju da je turska politika o pitanju borbe sa ekstremizmom „protivrečna i nelogična“. Ova ocena se najviše odnosi na podršku ID pa ukidanje podrške istoj i odnos prema Fetulahu Gulenu i njegovom pokretu „Hizmet“ (Služenje). U Turskoj se pokret naziva „Teroristička organizacija Fetulaha Gulena“, a u spisak terorističkih organizacija „Hizmet“ je unet u julu 2016. posle pokušaja državnog udara. Drugih terorističkih akcija nije bilo, mada i državni udar ne može da se oceni kao teroristički čin. Možda je to razlog što ocene vlade u Ankari nisu sledili zapadni partneri i nisu u svoje spiskove terorističkih organizacija unele „Hizmet“. U Turskoj je pak vlast otpustila 22.000 učitelja, na stotine profesora univerziteta, nekoliko stotina oficira i podoficira, slično je bilo u policiji, pravosuđu itd. zbog konkretnih krivičnih dela terorizma i pripadanja „Terorističkoj organizaciji Fetulaha Gulena“. Predsednik Turske Erdogan uspeo je da svoje viđenje „Hizmeta“ nametne i Azerbejdžanu, Kirgiziji, Turkmenistanu i Kazahstanu, te su i oni zatvorili sve škole i univerzitete povezane sa Gulenom. U Turkmeniji su optužili i predali u sudski postupak sve nastavnike „turskih liceja“. Da dodamo da je Rusija mnogo pre 2016. godine (2006–2008) zatvorila sve Gulenove škole i univerzitete na svojoj teritoriji, a Erdogan je tada protestovao kod ruskih vlasti zbog ove mere.

Sledeće važno pitanje je koliko su „tajne armije NATO“ u Turskoj upletene u terorizam?

TURSKI GLADIO Prema brojnim turskim autorima odgovor je veoma jasan – potpuno! Naime, u Turskoj deluje tajna NATO armija, pandan tajne NATO vojske „Gladio“ u Evropi, pri čemu je njena istorija mnogo surovija od bilo koje druge u nekoj od evropskih država. To se tumači netrpeljivošću Turaka, Kurda, Jermena, kao i drugih nacionalnih i verskih manjina. Suština je da turska etnička zajednica pokušava da stvori jednonacionalnu državu uz asimilaciju i bukvalnu likvidaciju svih drugih naroda. Na primer, od dva miliona Jermena, koliko je živelo u Osmanskoj imperiji, preživelo ih je svega 200.000. Slično su se Turci odnosili i prema Kurdima i drugim manjinama. Iako se sve ovo, uglavnom, desilo posle Prvog svetskog rata, rane nisu zalečene i netrpeljivost prema Turcima je i dalje velika. Samim tim regruta za tajnu NATO vojsku u Turskoj bilo je u izobilju, jer se njihova borba prenela i u 21. vek. Da tragedija bude veća, osnivači Republike Turske bili su nemilosrdni i prema pripadnicima Komunističke partije Turske, čije je kompletno rukovodstvo likvidirano 1921, a partija zabranjena. Naravno, ni ovde rane nisu zalečene, što je uzrok pojave levičarskog ekstremizma.

No suština je da se posle Drugog svetskog rata Turska geopolitički orijentisala ka Zapadu i integrisala u antikomunistički (antisovjetski) sistem odbrane (danas antiruski), što je značilo i ulazak u NATO (1952). Zbog svog geopolitičkog položaja Turska je označena kao strateški značajna teritorija. Sve vreme, pored učešća u antisovjetskom i antiruskom frontu, Turska je imala važnu ulogu i u operacijama SAD i NATO u tzv. naftnim državama Bliskog istoka i na Kavkazu.

Zato su SAD u Turskoj stvorile moćne i velike oružane snage, najveće u Evropi, druge po veličini u NATO-u, odmah posle armije SAD. SAD su u Turskoj razmestile i nuklearne bombe koje je usmerila ka SSSR-u, odnosno Rusiji. Duboka integracija u severnoatlantsku alijansu značila je da treba imati mehanizme sprečavanja promene politike Turske. Jedan od tih mehanizama je i tajna NATO armija koja ima zadatak da se obračunava sa svima koji su protiv Alijanse i politike SAD unutar Turske. Čovek koji je stvarao tajnu NATO armiju u Turskoj je već pominjani pukovnik Alparslan Turkeš, koji je za vreme Drugog svetskog rata bio glavni saradnik nacističke Nemačke u Turskoj. Postao je poznat 1944. kada je zajedno sa 30 drugih Turaka uhapšen zbog učešća u antikomunističkim demonstracijama. Ubeđen u ispravnost rasne teorije i izabranosti Turaka od Boga da vladaju drugima sve do 1948. godine rado je citirao Hitlerov „Majn kampf“. Iste godine ostvaruje kontakte sa CIA od koje dobija zadatak da osnuje tajnu antikomunističku armiju u Turskoj.

Pukovnik Turkeš je pojačao saradnju sa SAD, konkretno Pentagonom i CIA. Po prirodi harizmatičan, lako je ubedio Amerikance u svoju neophodnost, a kada je Turska 1952. postala članica Alijanse, pukovnik Turkeš je već imao tajnu armiju. Njen štab zvao se Taktički mobilizacijski savet (Seferberlik Taktik Kurulu, STK) i nalazio se u zgradi CIA, američke Delegacije za pomoć u Ankari. Taktički mobilizacijski savet reorganizovan je 1965. i preimenovan u Upravu specijalnih operacija (Ozel Harp Dairesi — OHD). Uprava je kao tajna NATO armija u Turskoj razotkrivena tokom razobličavanja iste takve tajne NATO armije u Evropi – „Gladio“ 1990. godine. Zato je Uprava ponovo promenila ime u „Komanda vojske specijalne namene“ (Ozel Kuvvetler Komutanligi — OKK), i nije prestala da postoji.

O turskom ogranku „Gladija“ (tajna NATO armija u Turskoj) britanski list „Intelidžens njuzleter“ navodi da je 1990. medijima postao dostupan poverljivi dokument zajedničke strateške koncepcije Generalštaba armije SAD, od 28. marta 1949. godine (dokument JSPC 891/6, deo «V»), koji se konkretno odnosio na Tursku i koji je opisao kako se turski nacionalizam (panturkizam) može koristiti u interesu SAD. Prema dokumentu Pentagona „Turska je vanredno dobra teritorija za stvaranje borbenih odreda tajne armije, jer ima neverovatan potencijal za popunu novim članovima“. Tajna NATO armija u Turskoj imala je pet filijala: grupu za obuku u tom smislu i o pitanjima psihološkog delovanja, specijalne jedinice koje su se obučavale tokom antikurdskih operacija, specijalno odeljenje za operacije na Kipru, koordinacionu grupu (koja se još zvala „Treći biro“) i administrativno odeljenje. Zadaci, izrada strategije i finansiranje tajne NATO armije u Turskoj bili su u nadležnosti CIA.

Prva poznata operacija tajne NATO armije u Turskoj imala je zadatak da podigne tenzije između Turske i Grčke. Sve je urađeno tako što su pripadnici tajne NATO armije iz Turske 6. septembra 1955. godine bacili bombu u kuću (Grčka) koja se koristila kao muzej Mustafe Kemala, koga su Turci veoma uvažavali. Turska je optužila grčku policiju za bombu. Posle toga turski ekstremisti su, pomognuti tajnom NATO armijom, porušili na stotine grčkih kuća i prodavnica u Istanbulu i Izmiru, pri čemu je ubijeno 16 Grka, 32 je ranjeno, a 200 Grkinja je silovano.

Drugi događaj koji se vezuje sa tursku tajnu armiju je državni udar od 27. maja 1960, kada je 38 turskih oficira na čelu sa pukovnikom Turkešom preuzelo vlast i uhapsilo premijera Adnana Mendersona. Time je svima u Turskoj postalo jasno da je Uprava specijalnih operacija velika svekolika opasnost za Tursku, ali bilo je kasno, jer je u međuvremenu obezbeđen pravni status koji je tajnoj armiji omogućavao slobodu delovanja a koji je upravo potpisao svrgnuti premijer (kasnije ubijen od iste te armije). Sporazumom su sklopile CIA i turska vlada premijera Menderesa, pri čemu je potpisano i da turska tajna NATO armija ima pravo da interveniše ukoliko bi se javio „unutrašnji ustanak protiv režima, odnosno promene prozapadne politike“. Takođe, pomenutim sporazumom pripadnici tajne NATO armije izuzeti su od krivičnog gonjenja u Turskoj.

Turski istraživač tajne NATO armije u Turskoj Selahatin Dželik smatra da su do izbijanja sirijskog rata najveći uspesi ove armije tri vojna puča, a Amerikanci su mnogo pre izvršenja vojnog udara bili informisani o događajima koji će uslediti.

Pukovnik Turkeš je zapravo pokrovitelj svih panturskih partija, pokreta, izdavačkih kuća i sl., u Turskoj, ali i različitih jedinica tajne NATO armije, od „Sivih vukova“ do drugih. Zajedničko svim ovim organizacijama je panturkizam, odnosno usmeravanje Turske da vodi pantursku politiku, koja je velika pretnja Rusiji, jer ima u svom sastavu brojne turske narode, koji seku fizičku vezu Rusa iz Evrope i onih u Aziji, tačnije izoluju Sibir.

„Kredo“ „Sivih vukova“ objavljen je u zvaničnom listu organizacije: „Ko smo mi? Mi smo članovi organizacije ’Sivi vukovi’. Kakva je naša ideologija? Panturkizam. Šta su to principi ’Sivog vuka’. ’Sivi vuk’ smatra da su turska rasa i turska nacija iznad drugih. Šta je izvor ove superiornosti? Turska krv.“ Drugim rečima, panturkisti predstavljaju „korisne idiote“ za NATO jer ulaze u sukob sa Rusima, a to je strateški interes SAD da neko umesto njih urušava Rusiju. Ako neće – tu je tajna NATO armija da ih podstakne i povede. Lukavo?

Suština je da je NATO u Turskoj izgradio „duboku državu“ koja ima i svoju tajnu armiju radi sprečavanja promene geopolitičkog kursa, te je otuda i teško razumeti tursku politiku, koja često deluje protivrečno i čak nelogično. No istina o tajnim NATO armijama i državama članicama treba da bude opomena i zemljama koje bi da uđu u Alijansu, a da pre toga nisu sagledale posledice takve odluke.

Piše: Zoran Milošević za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *