Rat za Evropu

Objavljeno: 16.9.2017.

Piše: Boris Nad

GEOPOLITIKA ENERGETIKE

Obezbeđivanje resursa za sopstveno stanovništvo je prioritetni zadatak svake države, njen conditio sine qua non. Borba sila za kontrolu nad resursima – hrane, vode, energenata, ruda – oduvek čini važnu i neizostavnu komponentu geopolitike

Alimentarni suverenitet“, samodovoljnost u proizvodnji hrane, koja obezbeđuje ishranu stanovništva neke države, odvajkada predstavlja nužan preduslov državnog suvereniteta. (To još nije slučaj sa vodom, ili je samo izuzetno, ali nije isključeno da će tako biti u neposrednoj budućnosti.) Tako je bilo i u XIX veku, u nemilosrdnoj borbi evropskih sila za kolonije, za kontrolu nad teritorijama i putevima snabdevanja, ali i još mnogo pre toga. Prioritetni cilj je obezbediti resurse za sebe i onemogućiti pristup resursima neprijateljima – putem blokada, presecanja linija snabdevanja i ovladavanja (tuđim) teritorijama. Bitan motiv Hitlerovog Drang nach Osten je ovladati naftnim izvorima na Kavkazu i u sovjetskom Azerbejdžanu (Baku), u kojima je oskudevala Nemačka. Imperijalna ekspanzija Japana pokušala je da prevlada prostorna ograničenja koliko i ograničenja u pristupu resursima, ili pre njihov nedostatak (energija, rude).

Bliski istok nije samo svetsko raskršće kontinentalnih puteva nego i bogato izvorište energoresursa. To Saudijsku Arabiju, koja proizvodi 13 odsto nafte u svetu, čini privilegovanim američkim saveznikom i vazalom i, u isto vreme, njenim subimperijalnim projektom. Vehabitska i sunitska Saudijska Arabija se suprotstavlja šiitskom Iranu i pokušava da suzbije njegov uticaj. Petrodolar je simbol i mehanizam američke hegemonije, koja počiva na kontroli nad energoresursima (svetskim izvorima nafte i gasa). Svetski finansijski sistem, kontrola nad tokovima novca, tesno je povezana s energetikom, njenim izvorima i putevima snabdevanja.

NOVA DIMENZIJA GEOPOLITIKE Centralna pitanja geopolitike u XX, a posebno u XXI veku, postaju ekonomija i energetika. Ekonomski faktor, privredna moć, energetika, kontrola nad proizvodnjom i, posledično, globalnim finansijskim sistemom, postaju središnja pitanja na kojima se odlučuje sudbina velikih sila. Jedan od važnih razloga sloma istočnog, komunističkog bloka je njegova privredna inferiornost u odnosu na zapadne ekonomije; nagli pad cena energenata (nafte) na svetskom tržištu doprineo je njegovom ekonomskom slomu. Pri tome, značajni centri svetske moći, glavni geopolitički akteri ostaju uglavnom isti. Britanski kolonijalizam, slično današnjim SAD, nalazi se u stalnoj potrazi za resursima, a industrijska proizvodnja u metropoli i njen rast zapravo zavise od eksploatacije kolonija i teritorija nad kojim je uspostavljena dominacija (kao izvorima sirovina i jeftine radne snage). Ovakav pristup će pokušati da sledi nacistička Nemačka: industrija Trećeg rajha trebalo je da počiva na eksploataciji pretežno slovenskog Istoka, koji će biti politički organizovan po uzoru na model koji je Britanija već ustanovila u svojim kolonijama. Domicilnom stanovništvu, kako otkrivaju planovi Trećeg rajha za kolonizaciju Istočne Evrope, bio je namenjen status pomoćnog stanovništva, modernog roblja.

Geopolitika energoresursa, svojstvena XX i još više XXI stoleću, ne zamenjuje „klasičnu geopolitiku“, shvaćenu kao pitanje odnosa moći u kategorijama prostora, već joj daje novu dimenziju. Geopolitika dobija novu komponentu: energetske geopolitike, geopolitike energoresursa. Osnovna protivrečnost pri tome ostaje ista: ona koja deli kopnene od pomorskih sila. Sile mora kontrolišu razmenu dobara, trgovinu i puteve njihovog snabdevanja. Sile kopna su po pravilu bogata izvorišta resursa – ljudskih, materijalnih, energetskih – na kojima počiva realna proizvodnja. U svojoj čuvenoj knjizi Velika šahovska tabla (1997) Zbignjev Bžežinski konstatuje: „Oko 75 odsto svetske populacije živi u Evroaziji i tamo se nalazi većina svetskog bogatstva, bilo da se radi o ljudskom kapitalu ili prirodnim resursima. U Evroaziji se nalazi oko tri četvrtine poznatih svetskih energetskih resursa.“

LINIJE ENERGOSNABDEVANjA KAO ZONE NESTABILNOSTI Zemlje koje proizvode energiju koristeći sopstvene resurse, zemlje energetske proizvodnje, nalaze se u suštinski drugačijem položaju od onih koje su usmerene na korišćenje tuđih energoresursa. U Evroaziji to su u prvom redu Rusija, Iran i Saudijska Arabija (takođe i Kazahstan, Azerbejdžan i Turkmenistan). Države danas okupljene unutar Evropske unije, kao i Turska, Kina ili Japan, ne poseduju sopstvene energoresurse, ili ih ne poseduju u dovoljnoj meri, zbog čega su vitalno zainteresovane da sebi obezbede pristup izvorima energije i stabilne linije energosnabdevanja. Evropska unija, na primer, sa oko 500 miliona stanovnika i približno četvrtinom svetskog BDP-a, raspolaže sa samo dva odsto svetskih rezervi nafte i svega četiri odsto rezervi prirodnog gasa.

Saudijska Arabija, zajedno sa okolnim državama, „zalivskim monarhijama“, nalazi se pod neposrednom kontrolom SAD. Na toj činjenici je u drugoj polovini XX bio zasnovan svetski energetski sistem, na kome se bazira i hegemonija dolara, budući da je od 70-ih godina prošlog veka Saudijska Arabija prinuđena da naftu prodaje isključivo za dolare. Ambicije SAD su, međutim, znatno šire: ovladati Bliskim istokom kroz projekat „Velikog Bliskog istoka“ (i naftnim izvorima Sirije i Iraka), vratiti Iran pod svoju kontrolu (u polukolonijalni status koji je imao pre Islamske revolucije, za vreme režima šaha Reze Pahlavija) i potom se, preko Kavkaza, „mekog trbuha Rusije“, ustremiti ka ključnim energoresursima Evroazije (Kazahstan, Azerbejdžan, Turkmenistan i na koncu Rusija). To je i smisao planova za komadanje najpre sovjetskog prostora, zatim teritorije Ruske Federacije, koja je, prema planu koji iznosi Bžežinski, trebalo da bude podeljena na tri dela, tri „nezavisne“ države. Ovladavanje energoresursima (i putevima njihovog snabdevanja) garantuje obezbeđivanje svetske hegemonije Amerike na dugi rok. Uslov za to je da energija Evropi, Turskoj ili Kini bude dopremana iz oblasti koje se nalaze pod američkom kontrolom. To je vitalni američki interes. Drugi važan cilj SAD je kontrola nad transportnim sistemima energenata. Zone kroz koje prolaze naftovodi i gasovodi postaju zone nestabilnosti, konflikata, dugotrajnih i krvavih ratova. „Zbog toga, sa stanovišta SAD, između Rusije i Evrope, Turske i Kine treba izgraditi ’sanitarni kordon’ pod kontrolom SAD kako bi se obezbedila sposobnost njenog uticanja na snabdevanje energijom (kao i na cenu energije), i istovremeno onemogućilo stvaranje evroazijskog energetskog konzorcijuma ili bar sprečilo njegovo efikasno funkcionisanje“ (Aleksandar Dugin: Energetska geopolitika).

ENERGETSKA OFANZIVA Neuspeh američke strategije na Bliskom istoku imaće dalekosežne posledice i van bliskoistočnog regiona. Sirija ostaje van orbite Zapada. U budućnosti ona će nastaviti da vodi nezavisnu politiku, uključujući i u oblasti energogeopolitike. Svi planovi za projektovani gasovod od Katara preko Turske do Evrope time padaju u vodu. S druge strane, poraz Islamske države stvara uslove za jačanje iranskog uticaja u regionu. Iran je danas vojni saveznik vlade u Damasku i libanskog Hezbolaha, a ostvaruje i sve snažniji uticaj u Iraku i Jemenu, s ambicijom da zonu svog uticaja proširi ka Pakistanu i Avganistanu, ujedinjujući šiitske muslimane. S tim u vezi, Henri Kisindžer govori o mogućnosti uspona „novog radikalnog iranskog carstva“. Ova situacija dovodi Tursku u delikatnu situaciju i primorava je da menja svoje strateške prioritete. U takvim okolnostima Turska se opredeljuje za gasovod „Turski tok“ (snabdevanje gasom iz Rusije) i jača svoje veze s Iranom, koji zauzima visoko četvrto mesto u svetskoj proizvodnji nafte (peto u proizvodnji gasa). Napuštanje orbite Zapada je način da Turska obezbedi sopstveno energosnabdevanje ali to donosi otvoreno neprijateljstvo SAD i povećani rizik od razbijanja i podele Turske po etničkim šavovima (problem Kurda).

Rusija, kao zemlja energetske proizvodnje, nalazi se u sasvim drugačijem položaju. Prema godišnjem izveštaju kompanije Britiš petroleum, ona je od prošle godine najveći proizvođač nafte u svetu (ispred Saudijske Arabije) i vodeći izvoznik prirodnog gasa (koji izvozi i 41,8 odsto od ukupno proizvedenih količina uglja). Njen budžet se i danas u velikoj meri zasniva na prihodima od prodaje energenata, na čemu počiva značajan deo njene privrede i sam ekonomski suverenitet. Otuda je Rusija životno zainteresovana da energentima opskrbljuje zemlje koje trpe energetski deficit: Evropu na zapadu, Tursku na jugu i Kinu na istoku, istovremeno se odupirući svim pokušajima SAD da onemoguće ili preseku linije energosnabdevanja.

Energetska politika današnje Rusije umnogome podseća na „energetsku ofanzivu“ koju je Sovjetski Savez pokrenuo 70-ih godina prošlog veka. Cilj sovjetske „energetske ofanzive“ bio je ekonomsko povezivanje SSSR-a i Savezne Republike Nemačke, što je na kraju dovelo do zavođenja sankcija Moskvi od strane SAD. Ukratko, „energetski resursi u našem svetu postaju primarni instrument u borbi za svetsku dominaciju… energetska politika Rusije predstavlja odlučujuću sferu u odbrani (ruskih) nacionalnih interesa“ (A. Dugin: Energetska geopolitika).

TROUGAO RUSIJA–IRAN–KINA Rusija tesno sarađuje i sa Iranom u oblasti Kaspijskog mora: „Moskva i Teheran imaju zajednički stav da Kaspijska regija nije ’more’ već ’jezero’, što znači da svih pet država koje izlaze na njega moraju međusobno da dele i profit od eksploatacije nafte u njegovim vodama“ (Miroslav Lazanski). Ove dve zemlje su do sada uspele da osujete sve pokušaje SAD da sebi obezbede pristup rezervama energenata u zoni Kaspijskog mora, zbog čega je propao i projekat naftovoda i gasovoda „Nabuko“, koji je trebalo da doprema naftu i gas od Azerbejdžana do Evrope. Projekat je, osim SAD, podržavala i EU, kako bi navodno „smanjila zavisnost od ruskog gasa“.

Odnosi Rusije sa Kinom danas su stabilni i ona ostaje najvažniji ruski potrošač. Ti odnosi su definisani kao „strateško partnerstvo“, a delovanje dveju sila postaje usklađeno u domenu spoljne politike, investicija, razvoja i energetske geopolitike. Između Rusije i Kine ne postoje tranzitne zemlje, što značajno olakšava njihovu saradnju. Zauzvrat, severna i severozapadna područja Kine – najpre Sinđijang, autonomni region nastanjen muslimanskim Ujgurima – izložena su snažnim pokušajima destabilizacije, koju podstiče Zapad.

Obrazovanje Evroazijskog saveza (projekat reintegracije bivšeg sovjetskog prostora) i kineski projekat „Pojas – put“ („Novi put svile“) zapravo su konvergentni projekti budućnosti evroazijskog kontinenta, a njihova neposredna posledica je izgradnja novih energetskih puteva (megagasovod „Sila Sibira“). To je, po svemu sudeći, vitalni energotok XXI veka, glavna energetska arterija evroazijskog Hartlenda.

Odnosi Rusije sa Turskom dospeli su na prelomnu tačku. Umesto projekta „Južni tok“, koji je onemogućen zajedničkim delovanjem Brisela i Vašingtona, a na štetu zemalja jugoistoka i juga Evrope, realizuje se, i to ubrzanim tempom „Turski tok“, što pojačava tenzije između donedavno bliskih saveznika – Amerike i Turske. Turska danas ostvaruje zavidnu saradnju s Rusijom i na polju nuklearne energetike. Pokušaj gulenističkog državnog udara u Turskoj (u organizaciji američkih tajnih službi) predstavlja zapadni i američki odgovor na novu spoljnu orijentaciju turskog predsednika Tajipa Erdogana.

Do sada SAD su efikasno sabotirale saradnju Rusije i Turske, uključujući i u oblasti energetike, putem destabilizacije Kavkaza, posebno južnog (Gruzija pod Sakašvilijem).

STRATEGIJA PROTIV EVROPE Odnosi Rusije sa Evropom danas se nalaze u kritičnoj fazi. Evropska unija je u potpunosti zavisna od energetskih proizvođača, pri čemu je „Rusija vodeći snabdevač Evrope naftom i gasom, sa 37 i 35 odsto od ukupne evropske potrošnje“ (prema izveštaju BP). Proklamovana politika „energetske nezavisnosti“ EU (evropska Povelja energetske nezavisnosti) u takvim okolnostima postala je neodrživa ili jednostavno besmislena, budući da pred Rusiju, kao svog najvažnijeg snabdevača energentima, postavlja nepremostive prepreke u izgradnji i privatizaciji evropskih energetskih mreža.

Nove američke sankcije protiv Rusije – puni naziv zakona izglasanog u Kongresu je Zakon o suprotstavljanju neprijateljima Amerike putem sankcija – deo su američke privredne i energetske strategije usmerene ne samo protiv Rusije već i protiv Evrope, ili u prvom redu protiv Evrope. To priznaje i analitičar sa Volstrita Džerald Selente, konstatujući da su nove antiruske sankcije zapravo „deo strategije SAD koja cilja na to da Amerika zameni Rusiju u ulozi glavnog snabdevača Evrope energentima“. Cilj SAD je da zaustave izgradnju gasovoda „Severni tok 2“, trajno udalje Nemačku od Rusije i evropsku „zavisnost od ruskih energenata“ zamene sopstvenim monopolom.

Mišljenje analitičara o tome je nepodeljeno: ove sankcije su „isključivo posledica američke borbe protiv ruskog energetskog sektora za prevlast na evropskom tržištu“ (u tekstu se konkretno pominje gasovod „Severni tok“) i nemaju nikakve veze s ukrajinskom krizom, na koju se formalno odnose. Zakon je izglasan u trenutku kada je izvoz ruskog gasa u Evropu dosegao rekordni nivo, odnosno kada su maksimalno popunjeni postojeći kapaciteti, što primorava Evropu da ih značajno poveća. Istovremeno, rast uvoza američkog tečnog gasa ima samo simboličan nivo (njegovi glavni klijenti u Evropi su Poljska, Portugal i Holandija, podatak koji dovoljno govori sam za sebe). Ograničavajući faktor za njegov rast ostaje cena. Ukoliko Brisel prihvati američki ultimatum, blokiranje snabdevanja ruskim gasom će prouzrokovati deficit gasa na evropskom tržištu i porast njegove cene za najmanje 30 procenata.

U stvari, ova američka odluka EU stavlja pred jednostavan izbor: između zavisnosti od ruskog prirodnog gasa ili zavisnosti od američkog tečnog gasa. Sama tehnologija proizvodnje, troškovi transporta i nepostojanje adekvatne infrastrukture na evropskom tlu američki gas čine preskupim, zbog čega bi stvaranje evropske energetske zavisnosti od SAD imalo za posledicu nekonkurentnost evropske privrede. Jednom rečju: „Sve to uopšte nema nikakvog ekonomskog smisla“, zaključuje austrijski energetski ekspert Johanes Polak. Mogućnost zamene ruskog prirodnog gasa američkim tečnim naftnim gasom ostaje u samo teoretskom domenu, „budući da bi Amerikanci taj gas isporučivali po ceni koja bi navela Austriju da radije seče svoje šume“.

NOVA EVROPA PROTIV STARE EVROPE Novi paket antiruskih sankcija već je proizveo i prve vidljive političke efekte: produbio je od ranije postojeće podele unutar EU, od kojih je najvažnija ona koja deli „Staru Evropu“ od „Nove Evrope“ (prema izrazu Donalda Ramsfelda iz 2003). „Staru Evropu“ čine zemlje okupljene oko Nemačke i Francuske, čiji je nesumnjivi interes jačanje veza s Rusijom, u prvom redu u energetskom sektoru.

„Nova Evropa“ je zapravo stari „sanitarni kordon“, čiji je cilj da onemogući ili barem oteža saradnju Rusije i Nemačke. „Nova Evropa“ okuplja zemlje čije su ekonomije praktično beznačajne, zbog čega one ne mogu da odlučuju o političkoj budućnosti kontinenta, niti da značajnije utiču na ekonomske i finansijske tokove unutar EU. Njihove privrede su stalno zavisne od evropskih subvencija, dok u političkom smislu ove države potpuno zavise od podrške SAD. U praksi, to znači da one poslušno slede politiku suprotstavljanja Rusiji – kroz neprestano ispoljavanje rusofobije i potenciranje „straha od ruske dominacije“ – i da se sve otvorenije protive Nemačkoj, kroz sabotiranje svih nemačkih pokušaja da očuva jedinstvo EU. Evropsko jedinstvo se danas slama i na pitanju snabdevanja energentima, o čemu zemlje članice imaju dijametralno suprotne stavove i ispoljavaju sasvim različite interese.

„Novu Evropu“ predvodi Poljska sa baltičkim republikama, pokušavajući da oko sebe okupi druge (istočne) članice EU. Otuda se Poljska protivi izgradnji ruskih gasovoda i pitanje sopstvenog energosnabdevanja nastoji da reši uvozom američkog gasa. Takozvana inicijativa „Tri mora“, povezujući Baltik s Jadranom, predstavlja korak u istom smeru i stoga nailazi na podršku Vašingtona. Pozivu se zasad odazvala Hrvatska, još jedan američki klijent i potencijalni kupac američkog gasa (gasni terminal na Krku, koji bi navodno trebalo da postane funkcionalan do 2020. godine).

Interes SAD u odnosu na EU pri tome ostaje nepromenjen. One pokušavaju da ekonomski oslabe Evropu, u prvom redu nemačku privredu, koja beleži značajan trgovinski suficit u razmeni sa SAD, i da je učine nekonkurentnom (na američkom tržištu). U političkom smislu, to znači pokopati svaku ideju o evropskoj samostalnosti. Ovaj cilj se veoma precizno uklapa u odluku Britanije da napusti Uniju, kao i u Trampovo obećanje da će Amerika ubuduće biti na prvom mestu. Jedan od efikasnih i svrsishodnih načina da se to ostvari je energetska geopolitika. Istiskivanje Rusije sa energetskog tržišta EU, kao i stvaranje zavisnosti od američkih proizvođača gasa, garantuju da će Nemačka trajno ostati u stanju potčinjenosti SAD. To Evropu dovodi pred dilemu koju je savršeno jasno opisao nemački ekspert za Rusiju Aleksander Rar: „Sada je nastupio trenutak istine za Evropu. Nije više moguće pretvarati se da se ništa nije dogodilo i samo pasivno čekati. Evropa mora ili da proguta ovaj gorki zakon i saglasi se sa statusom večnog vazala Amerike, ili da odbrani svoje pravo na nezavisnu politiku – odvojiti se od SAD, uza sve posledice koje takva odluka donosi.“

BUDUĆNOST KOLEKTIVNOG ZAPADA Američki ultimatum Evropi (u vidu novog paketa antiruskih sankcija) otvara još jedno važno pitanje kojim se za sada, kako primećuje analitičar Igor Pšeničnikov iz Instituta RISI, niko ne bavi: „To je pitanje evroatlantske bezbednosti i evroatlantske solidarnosti. O njemu još niko ne govori naglas zato što javno iznete misli, kao prvo, imaju ’naviku’ da se materijalizuju. A drugo: Evropljani se boje da se i dotiču tog problema jer čak i razmena mišljenja o njemu može isprovocirati nepoverenje i neprijateljstva unutar ’kolektivnog Zapada’. Reč je, pre svega, o vezi između Evropske unije i NATO, unutar koje NATO figurira kao vojni garant bezbednosti EU“.

Oba pitanja – pitanje evropske energetske i vojne bezbednosti – za Evropljane ostaju ključna. Oslabljena, podeljena i dezorijentisana EU na njih ne nudi nikakav jasan ni konzistentan odgovor. Njene liberalne političke elite to, po svemu sudeći, i nisu u stanju. Odlaganje odgovora i nepostojanje jedinstvenog stava među članicama samo povećava opasnost od raspada EU, čija je dezintegracija, sada diskretno podržana iz Vašingtona, faktički započela bregzitom.

Početkom 2014, sa izbijanjem krize u Ukrajini i državnim udarom koji je ubrzo potom usledio, Rusija je promenila osnovnu strategiju svoje spoljne politike. Umesto Evropi, što je bila konstanta ruske politike još od doba Petra Velikog, ona se okreće ka Istoku, ka novim silama u usponu, poput Kine, Irana ili Indije – ka novom ekonomskom, a u bliskoj budućnosti i političkom centru sveta u Aziji – i prestaje da traži strateškog partnera na Zapadu. Ovaj zaokret ima sudbonosan značaj, ne samo za budućnost Rusije.

Evropske sile su tada bezrezervno podržale pučiste u Kijevu i osudile rusko prisajedinjenje Krima. Samom puču prethodile su posete evropskih zvaničnika demonstrantima na Majdanu, počev od nemačkog ministra inostranih poslova Vestervelea, izaslanika Evropske komisije i evropskih vlada, sve do dolaska zamenice državnog sekretara SAD Viktorije Nuland, koja je dala signal za početak krvoprolića u Kijevu i uputila jednu važnu poruku državnicima EU: F**k The EU.

EVROPA JE IZDALA SAMU SEBE Evropske zemlje su zatim oberučke prihvatile antiruske sankcije koje su proglasile SAD, kratkovido pristajući na kidanje i ekonomskih, i političkih veza s Rusijom. I dovodeći time u pitanje sopstvenu (energetsku) budućnost.

Odgovor Moskve na to bio je okretanje Istoku.

U eseju Vladimir Putin i zavera mediokriteta Stanko Cerović (esej je napisan 2014) opisuje taj prelomni momenat: „Rusija je za Evropu novi horizont, koji se otvara sve do Pacifika, povezivanje ova dva toka iste civilizacije, ruskog i zapadnoevropskog, može da dâ novi elan civilizaciji koja bi tako, ravnopravno, ušla u takmičenje sa Azijom, gdje se već preselio ekonomski centar svijeta – sve se otvara takoreći samo od sebe. To je vidio De Gol. Ali Evropa je već izdala De Gola kad je odbila da povrati svoju nezavisnost (zato je sad ideja evropskog ujedinjenja mrtva), kao što je Njemačka prethodno iznevjerila Bizmarka (preporuku da Njemačka nikad ne smije ući u sukob sa Rusijom) i zato upala u dva svjetska rata. Putin je bio poslednja šansa Evrope da se vrati u svjetsku istoriju. Izdajući Putina, opet je izdala samu sebe. Ta šansa je definitivno izgubljena. Uvođenjem sankcija Rusiji, Evropa je pokazala Rusiji da je pretjerano vezivanje za Evropu čini ranjivom. Rusija više neće kucati na evropska vrata.“

Posledice tih događaja jasno su vidljive upravo sada, kada „kolektivni Zapad“ faktički više ne postoji, a Amerika na svaki način primorava EU da se pretvori u puko tržište (za američki gas i proizvode njene industrije) i u „telo bez suvereniteta“ (Alan de Benoa), u znaku devize America first. Prihvatanje diktata Vašingtona bilo bi zapravo političko i ekonomsko samoubistvo Evropljana. Reakcije evropskih zvaničnika svode se na verbalne proteste, koji zvuče mlako i neuverljivo, i po svemu sudeći dolaze prekasno. Konkretne akcije izostaju, EU je obuzeta paralizom.

Pošto „Rusija više ne kuca na evropska vrata“, Evropa će u toj borbi biti prepuštena samoj sebi, oči u oči s „prekookeanskim Levijatanom“.

Piše: Boris Nad za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *