Milan Gurović o deci: Supruga i ja smo autoriteti na koje želimo da se ugledaju

Objavljeno: 16.9.2017.

Iako je karijeru završio pre skoro deset godina, bravure koje je Milan Gurović izvodio na košarkaškom terenu mnogima su u živom sećanju, a navijači „Crvene zvezde“ njegovo ime i danas izgovaraju sa velikim poštovanjem. Sa proslavljenim sportistom, koji će u istoriji košarke ostati upamćen i kao prvi kapiten reprezentacije Srbije, sreli smo se u nedelji […]

Iako je karijeru završio pre skoro deset godina, bravure koje je Milan Gurović izvodio na košarkaškom terenu mnogima su u živom sećanju, a navijači „Crvene zvezde“ njegovo ime i danas izgovaraju sa velikim poštovanjem. Sa proslavljenim sportistom, koji će u istoriji košarke ostati upamćen i kao prvi kapiten reprezentacije Srbije, sreli smo se u nedelji kada je aktuelni nacionalni tim, pod vođstvom selektora Saše Đorđevića, započeo učešće na Evropskom prvenstvu. Gurović ni na vrhuncu karijere nije voleo da se eksponira, intervjue je davao retko i samo s povodom, a porodični život brižljivo je čuvao od očiju javnosti. Sa suprugom Tanjom i njihovo četvoro dece – Dušanom, Milicom, Vukmanom i Dimitrijem u medijima se pojavio jednom, i to na stranicama magazina „Hello!“. Od tada je prošlo skoro sedam godina, a osim što su roditelji, kako u šali kažu, u međuvremenu dobili poneku sedu, a deca porasla, ništa se bitno nije izmenilo. Gurovići su i dalje jedna velika, srećna porodica za primer.

Ovih dana aktuelno je prvenstvo Evrope u košarci. Treba li, uopšte, pitati da li ćete ispratiti sve utakmice?

Podrazumeva se da ne propuštam nastupe naše reprezentacije. Evidentno je da smo na šampionat otišli bez nekoliko kvalitetnih igrača, ali uprkos tome mislim da je selektor Đorđević uspeo da sastavi odličan tim. Nadamo seda će nas momci obradovati medaljom. Da kažem da smo favoriti – ne mogu, ali na terenu je sve moguće.

Sa kim pratite važne mečeve?

– Pratim ih malo drugačije od običnih navijača, tako da to najradije činim sam, kod kuće.

 Mnogi Srbi misle da bi bili odlični fudbalski i košarkaški selektori, samo nemaju priliku da dođu do izražaja. Imate li vi, kao čovek iz sporta, primedbe na izbor Saše Đorđevića?

– Činjenica je da svako novo prvenstvo pokazuje da u ovoj zemlji imamo najmanje milion kandidata za trenere i selektore. Možda ne bi bilo loše da se Sale posavetovao sa njima pre polaska u Istanbul. Što se mene tiče, ne bih ja tu ništa dirao.

Verovatno ste i sami, tokom igračke karijere, bezbroj puta čuli savete gde ste pogrešili i šta je, zapravo, u presudnim akcijama trebalo preduzeti?

– Takve situacije najčešće su se dešavale posle poraza, a saveti su obično stizali od ljudi za koje sam uveren da u životu nisu uzeli u ruke košarkašku loptu, a kamoli je ubacili kroz obruč.

Da li ste imali neki ritual pre izlaska na teren?

– Ni sam ne znam kako je to krenulo, ali patike u kojima bih došao na utakmicu morale su da stoje u određenom boksu. Verujem da je svaki profesionalni igrač pomalo sujeveran.

Neki bi rekli i da ste bili sujetni?

– U potpunosti bih se složio. Igrač bez sujete ne može da postane vrhunski. To je nužna zakonitost. Tehniku igranja može svako da nauči, ali sa pobedničkim mentalitetom se morate roditi.

Mnogima su još uvek u sećanju vaši nastupi za reprezentaciju. Po čemu pamtite dane provedene u nacionalnim timu?

– Privilegija je i čast igrati za svoju zemlju i predstavljati sedam miliona ljudi. Neke utakmice smo dobili, neke izgubili, ali činjenica je da sam uvek davao maksimum. Neostvarena želja mi je odlazak u NBA. Sportski kvalitet mi nije nedostajao, problem je bio u menadžerima koje sam tada imao. Da sam sarađivao sa Miodragom Ražnatovićem, našim najboljim menadžerom, sve bi bilo drugačije. Sigurno bih ispisao i tu stranicu.

Šta je presudilo da relativno rano okončate karijeru?

– Svaki igrač oseti kad je vreme da se povuče, a kod mene je taj prelomni momenat nastupio u trideset četvrtoj godini. Sportom sam počeo da se bavim kao dvanaestogodišnjak, već tri godine kasnije bio sam u prvom timu, sa duplo starijim igračima. Naredne dve decenije moj život su činili treninzi, pripreme, putovanja, utakmice. Kada mi je postalo jasno da sam se zasitio košarke, odluka o povlačenju bila je neopoziva.

U kom pravcu danas idu vaša profesionalna interesovanja?

– U procesu sam stvaranja svoje košarkaške akademije koja će, nadam se, početi sa radom početkom iduće godine. Svi planovi okrenuti su radu sa najmlađima. Želja mi je, a na neki način i obaveza, da budućim naraštajima prenesem svoje bogato košarkaško znanje i iskustvo.

Ako imamo u vidu da se i na greškama uči, postoji li neki segment vašeg života koji biste izdvojili kao primer koji ne treba slediti?

– Kada sam završio aktivnu karijeru i podvukao crtu, jasno sam video mnogo toga za šta sam ranije bio „slep“. Znate kako se kaže: da su mi one godine i ova pamet. U tom smislu, moram priznati da je tetoviranje bilo jedna velika glupost. Da živimo u Americi, to bi imalo drugačiju konotaciju. Ovo je, ipak, Balkan i neke stvari se nikada neće promeniti. Danas mnogi košarkaši imaju tetovaže, ali ja sam bio među prvima i samim tim meta kojekakvih komentara među kojima se najčešće provlačila reč „problematičan“, šta god pod tim mislili, budući da sam uvek vodio sasvim običan život.

Da li ste prestali da se tetovirate?

– Nisam, to je „bolest“ za koju nema leka.

Otac ste četvoro dece. Na čemu insisitrate kada je reč o vaspitanju?

– Učim ih, pre svega, da budu dobri i pošteni ljudi. U ovo brzo, instant vreme teško je postaviti dobre temelje. U odnosu na moju generaciju, klinci su danas razmaženiji, nespretniji. Mi smo veći deo dana provodili napolju, u igri. Kad ste poslednji put videli dete koje se popelo na drvo? Nema toga, svi su „zakovani“ za internet.

Pretpostavljam da ni vaša deca, u tom pogledu, nisu izuzetak?

– Naravno da nisu, ali u našoj kući važi pravilo da su od prvog septembra do petnaestog juna „tač skrin“ telefoni „konfiskovani“. U školu nose starije modele, koji služe da nazovu po potrebi. Iako me zbog toga „mrze k’o Nemca“, jednog dana će shvatiti da je to bilo za njihovo dobro. Roditelj koji pobedi sebe, uspeće.

Koliko ste uspeli da ih sačuvate od tereta poznatog prezimena?

– Dušan, koji ima dvadeset pet godina, odavno zna šta sam u postigao, četrnaestogodišnja Milica polako počinje da povezuje stvari, dok su Vukman i Dimitrije, koji imaju dvanaest i sedam godina, još mali da bi ih te stvari zanimale. Vukman trenira košarku i uopšte ne pravim presing da mora da me prestigne. Važno je da su živi i zdravi, a čime će se baviti neka sami odaberu.

Da li supruga i vi nekad umete i da im podviknete?

– Pre bih rekao da smo autoriteti na koje želimo da se ugledaju. Razmaženost nije opcija. Nismo od roditelja koji decu odvoze i dovoze. Vukman na trening ide peške, kao što sam i ja nekad činio. I nema četiri para patika, već jedne.

Mnogi vrhunski sportisti imaju brojne porodice. Čini se da najbolje funkcionišete u kolektivu.

– Supruga i ja smo oduvek želeli veliku porodicu i presrećni smo što imamo njih četvoro. Pošto smo mladi postali roditelji, često se šalimo da ćemo mladi dobiti i unuče. I to bi nas beskrajno radovalo. Smeta mi što je poslednjih godina postalo pomodarstvo imati jedno dete. Pa, ima li veće radosti nego kad se u kući čuje dečja graja?

Da li ste poslednjih osam godina, od kada ste u „penziji“, uspeli da nadoknadite bar deo onoga što ste zbog prirode profesije do tada propustili?

– Troje starije dece pamti me iz perioda kada sam stalno bio „na vratima“. Odsustovao sam iz kuće i po tri-četiri dana u nedelji. Uz najmlađeg Dimitrija, koji je jako vezan za mene, nadoknadio sam sve što sam propustio u odrastanju Dušana, Milice i Vukmana. Otkako smo svi na okupu, sve je mnogo lepše i lakše.

Sigurno nije bilo lako ni kućiti se svake godine u novom gradu?

– Živeli smo u Trstu, Barseloni, Malagi, Istanbulu, Gdanjsku. Mogli smo da ostanemo da živimo u inostranstvu, ali nije bilo dileme po pitanju povratka u Beograd. Najlepše je među svojima, a i treba ujutru sa nekim popiti kafu i prozboriti koju.

Pre skoro sedam godina dali ste porodični intervju za „Hello!“. Šta se u međuvremenu promenilo u životu vaše porodice?

– Promenilo se to što su roditelji dobili poneku sedu. Milica je u pubertetu, krenula je u osmi razred. Dimitrije, koji je bio beba na tom slikanju, sada je đak prvak. Dušan je završio Policijsku akademiju. Zaposlio se, a istovremeno i studira. Perfektno govori engleski jezik. Vukan je sportski tip. Mnogo je lakše kada su stariji. Tanja i ja čak uspemo da se organizujemo i odemo negde na par dana, a tada Dušan preuzima glavnu reč. Podržao sam njegovu želju da se osamostali, smatram da je u godinama kada treba da krči svoj put, ali uslov je bio da se prvo zaposli.

U kom detetu najviše prepoznajete sebe?

– U Milici, ona je živa vatra. Dimitrije joj je jako sličan, oboje više odlučuju srcem nego glavom. To ćemo morati malo da korigujemo, u skladu sa onom pričom o greškama na kojima se uči. Dušan i Vukman su, pak, povučeni, staloženi i mirni.

Kada bismo pitali vašu suprugu koliko ste joj od pomoći u kućnim poslovima, šta bi nam odgovorila?

– Verovatno bi rekla da je pogrešila što me je, u vreme kada sam bio veoma zauzet, oslobodila usisavanja i kuvanja. Tako je ostalo do danas. Spreman sam da iznesem smeće i tu se završava spisak mojih zaduženja. Milica je u potpunosti nasledila moj karakter, prava je „macho girl“, tako da u šali govorim da će joj jednog dana muž kuvati.

Zbog čega vas Tanja stalno opominje?

– Najviše mi prigovara što, kad se vratim sa treninga, spustim stvari na sred sobe. Nikako da joj objasnim da ja u tome vidim neki svoj red, pa se malo naljutim kad to skloni, jer znam gde sam šta ostavio. I tako iz dana u dan, već dvadeset godina.

Da li je teško organizovati jedan sasvim običan dan u šestočlanoj porodici?

– Dan nam počinje u sedam, a supruga je ta koja prati sve njihove aktivnosti, odlaske i dolaske. Nikada nismo imali dadilje, niti pomoć u kući. Mi smo jedna sasvim obična porodica, koja ima obaveze od ujutru do uveče. Malo je haotično kad krenemo na put, tada sve podseća na scene iz filma „Sam u kući“. Dok su deca bila manja, stalno smo ih prebrojavali da se neko ne zagubi. Dušan je odavno prestao da ide sa nama na more, lepše mu je sa društvom. Od gospođice očekujemo da tim putem krene za dve godine, a i najmlađi dečaci će porasti dok trepnemo. Kad sledeći put budemo radili intervju, za deset godina, velika je verovatnoća da ćete slikati samo Tanju i mene.

Izvor: Hellomagazin

 

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *