Čekajući oktobar

Objavljeno: 15.9.2017.

Piše: Nikola Vrzić

Unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji može da posluži predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću kao alibi za odluku koju će doneti o Kosovu i Metohiji. Što znači da je ključno pitanje kakvu će odluku on doneti, odnosno da li će mu taj alibi biti potreban zbog nas ili zbog Zapada

U utorak uveče predsednik Srbije Aleksandar Vučić obratio se Srbiji iz zgrade Predsedništva Srbije na Andrićevom vencu, i posle njegovog jednočasovnog obraćanja ostalo je nejasno ko pije pivo, ko pije kapućino, i šta to predsednik države namerava da (nam?) učini s Kosovom i Metohijom.
„Neki sede u beogradskim ili novosadskim kafićima umrljani penom od piva ili kapućina pa sole pamet kako treba na Kosovu i Metohiji da se ponašamo“, zamerio im je Vučić zato što su mu se zamerili, s pravom ili ne, ali na stranu ti „junaci od piva i kapućina“, „kavopije i pivopije“ čiji identitet za sada ostaje nepoznat; a nije ni bitan makar utoliko što neće oni doneti odluku o budućnosti Kosova i Metohije. Nego će to, na dobro ili na zlo, učiniti Aleksandar Vučić.

NOVE FAZE DVA DIJALOGA Pa, šta će učiniti? U utorak uveče, obraćajući se naciji, on joj (nam) to nije otkrio. Svoje planove, zapravo, Vučić ne otkriva još otkako je – takoreći iz vedra neba, ali videćemo da ipak nije baš tako iznenada – krajem jula objavio početak unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji; dijaloga koji će, kako je sad najavio, u oktobru ući u novu, formalniju fazu, što će reći da će se za toliko primaći svom kraju i nekakvom zaključku. Zaključku za koji je Vučić u utorak uveče ustvrdio da nije unapred donet, i nije dobro ako je zaista tako, jer bi to značilo da jedini moćni političar u državi nema jasan plan o najvažnijem državnom i nacionalnom pitanju.
Pokretanju unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji, elem, prethodio je, 3. jula, sastanak Aleksandra Vučića, Hašima Tačija i EU šefice diplomatije Federike Mogerini posle koga je prvi put najavljeno da će njihov briselski dijalog ući u nekakvu, tada javno nedefinisanu, novu fazu. Kasnije će Hašim Tači pojasniti da je to, zapravo, „završna faza dijaloga“ čiji će rezultat biti „konačni sporazum između Kosova i Srbije“ i, na osnovu tog sporazuma, „sigurna perspektiva Kosova u okviru UN, EU i NATO-a“.
Nikakve sumnje nema da je ovo i želja i koordinirani plan kosmetskih Albanaca i njihovih američkih inspiratora; nema sumnje, zahvaljujući „Vikiliksu“, i da je takav plan – da Srbija, po modelu Istočne i Zapadne Nemačke iz 1972, omogući Kosovu da uđe u Ujedinjene nacije uslovljena svojim EU integracijama – da je takav plan na Zapadu formulisan još pre makar sedam godina, jer je američka diplomatska depeša koja o tom planu govori napisana početkom 2010. A sada izgleda i da je odlučeno da se s realizacijom tog plana požuri, o čemu svedoči i samo pokretanje nove, to jest završne faze briselskog dijaloga, a pobočno potvrđuje i Izveštaj o sprovođenju dijaloga Kosovo–Srbija Instituta za studije ljudskih prava američkog Univerziteta Kolumbija.
Taj izveštaj, objavljen ovih dana, govori da „normalizacija treba da uključi članstvo Kosova u UN“ pre formalnog uzajamnog priznanja, a bez priznanja nema ulaska Srbije u Evropsku uniju, da sporazum dve Nemačke može da posluži kao model za takav sporazum o ulasku Kosova u UN, ali i da – eto tog znaka da im se žuri – „dijalog ne može da bude neoročenog trajanja. Predlažemo rok od 18 meseci, s mogućnošću produženja na još 6 meseci“. Pri čemu treba imati u vidu i razložnu bojazan da ovo predloženo oročavanje nije tek puko akademsko razmatranje problema, budući da autor ovih toplih preporuka Dejvid Filips dolazi iz srca američkog spoljnopolitičkog establišmenta; u njegovoj radnoj biografiji su, naime, i Atlantski savet i Savet za spoljne odnose i Centar za strateške i međunarodne studije, a bio je Filips i viši savetnik u Stejt departmentu, a albanskim pitanjima i odnosima Kosova i Srbije bavi se, kako sam ističe, već 30 godina.
Najzad, da se Amerikancima zaista žuri da s Kosovom završe ono što su započeli još pre dvadesetak godina, potvrđuje i uzgredna Vučićeva primedba, koja nije dobila pažnju kakvu zaslužuje, da „više nema bežanja od pitanja Kosova i Metohije“.
Sve zajedno i u ovakvom kontekstu, pokretanje unutrašnjeg dijaloga u Srbiji može se shvatiti kao reakcija na američko ubrzavanje procesa i njihovu odluku da od Srbije u sasvim bliskoj budućnosti otmu pristanak na otmicu Kosova i Metohije.
Koji je cilj Vučićeve reakcije u obliku pokretanja unutrašnjeg dijaloga? Budući da ne verujemo da Vučić već sada nema nekakav plan u vidu nego čeka da mu se on ukaže kroz dijalog koji je pokrenuo, moguće je da svrha ovog dijaloga zapravo leži u alibiju koji bi on mogao da mu stvori; pred domaćom javnošću u cilju njenog prepariranja za predaju Kosova i Metohije, ili pak, sasvim suprotno, pred Zapadom za odbijanje njegovih planova, koje bi – odbijanje – onda bilo opravdano snažnim otporom srpske javnosti ideji odricanja od Kosova i Metohije.
Doduše, činjenica je i da dijalog do sada nije proizveo ama baš nikakav rezultat koji bi mogao da posluži bilo čemu, pa ni stvaranju alibija.

HONGKONG I OLANDSKA OSTRVA Da li će Vučićev odgovor na američki pritisak biti predaja ili borba? Ne samo da o tome, obraćajući se naciji, on nije progovorio eksplicitno nego su i poruke koje jeste poslao bile dovoljno kontradiktorne da je iz njih teško izvući iole pouzdan zaključak. Što može da bude i svojevrsna namerna diverzija, jer se ozbiljni državni planovi češće javno i ne deklarišu nego što se deklarišu.
S jedne strane, tako, defetistički je, a uz to i netačno, ustvrdio da smo „do sada (samo) govorili šta ne želimo… Gotovo da našu politiku nismo ni imali“, iako smo tokom pregovora pod okriljem Kontakt grupe predlagali konkretne modele rešenja po uzoru na Olandska ostrva i Hongkong, da bi na kraju izašli i s razrađenim predlogom suštinske autonomije Kosova i Metohije. I nije naša krivica bila što su ti pregovori završeni kako su završeni, Ahtisarijevim planom o nadgledanoj nezavisnosti Kosova, nego su upravo takav plan, pokazale su „Vikiliksove“ depeše američke diplomatije, Amerikanci bili unapred zacrtali, pre nego što su pregovori uopšte i započeli.
A opet, s druge strane, potpuno je tačno Vučić podsetio, i to sa primetnom dozom besa koji je delovao iskreno, da je vlast Borisa Tadića i Vuka Jeremića postavila „kriminalno pitanje“ Međunarodnom sudu pravde o proglašenju kosovske nezavisnosti, prihvatila Euleks, i izmestila kosovsko pitanje iz okrilja Ujedinjenih nacija, gde smo imali podršku Rusije i Kine na koju je i podsetio, u Brisel u kome nemamo ničiju podršku, naprotiv.

HARADINAJEVA VLADA Oprečne sudove izaziva i odluka o ulasku Srpske liste u kosovsku vladu Ramuša Haradinaja, iza koje je u utorak uveče nedvosmisleno stao i Aleksandar Vučić. Teška mučnina zbog podrške ratnom zločincu ruku još krvavih od srpske krvi sasvim je razumljiva, a i kako da se ne oseti? A iz takve emocije i pomisao da ovakva spremnost na savez sa nečastivim ukazuje i na spremnost da se u predaji Kosova i Metohije tom zločincu u krvave ruke ode i dalje, do kraja.
Čitavoj situaciji, ipak, moguće je prići i sa nešto drugačije strane, brižljivo zapušenog nosa, a suština je u sledećem. Ako ćemo priznati Kosovo, onda je potpuno svejedno da li je Srpska lista, ili nije, ušla u vladu Ramuša Haradinaja; pošto je prva bruka, da upotrebimo ovu blagu reč, neuporedivo veća od druge. Nasuprot tome, ako Kosovo ne nameravamo da priznamo – a pod priznanjem podrazumevamo i naš eventualni pristanak na ulazak Kosova u UN – ulazak Srpske liste u Haradinajevu vladu može da bude opravdan. Zašto? Pod jedan, zato što je sada, bez naše zasluge, ali posrećilo nam se zahvaljujući podelama među kosovskim Albancima, tamo posle izbora slučajno uspostavljen takav odnos snaga da od Srba zavisi mnogo više nego što bi zavisilo inače, a inače (nažalost) ne zavisi skoro ništa. Pod dva, zato što Haradinajeva zavisnost od podrške Srpske liste može da ga prinudi da ubrza rad na osnivanju Zajednice srpskih opština koja je, uz sve loše, jedino što je koliko-toliko dobro u Prvom briselskom sporazumu. I treće, ukoliko pregovori u Briselu, ili gde god, krenu zaista po zlu, ako američki pritisak postane isuviše jak, Srpska lista može da se povuče iz Haradinajeve vlade i tako otvori političku krizu na Kosovu koja bi mogla da završi padom vlade i vanrednim izborima, što bi pregovore svakako usporilo, a nama kupilo nešto vremena.

RUSIJA I KINA Upravo je to – kupovina vremena – najbolja moguća, a možda i jedina dobra taktika koju možemo da imamo u sadašnjim okolnostima. Jer ne žuri se Amerikancima bez razloga, a naši su interesi u svemu suprotstavljeni njihovima.
Ukazali smo, naime, već mnogo puta na stranicama „Pečata“ da vreme američke svemoći neumitno prolazi, i to proporcionalno rastu uticaja Rusije i Kine. Ukazali smo prošle nedelje i na ključni izazov koji su uputili američkoj globalnoj hegemoniji, na izazov upućen dolaru kao rezervnoj svetskoj valuti, što znači da se procesi temeljne promene poretka ubrzavaju. A paralelno s ovim procesima Srbija je, nesumnjivo, osnažila svoje veze i sa Rusijom i sa Kinom. S tim u vezi, Mark Galeoti iz Evropskog saveta za spoljne odnose – evroatlantistički tink-tenk u kome sede bivši genseci NATO-a Havijer Solana i Jap de Hof Shefer, Džordž Soroš, Karl Bilt, Joška Fišer… – navodi u intervjuu „Slobodnoj Evropi“ da je Srbija za Rusiju „ključna ne samo zbog dugogodišnjih političkih i kulturnih veza, kao i velikog nivoa ruskih investicija, već i zato što Rusija zavisi od Srbije, kao njenog lansirnog polja unutar Balkana… Beograd je ono na šta zaista računaju u smislu strategije koju za region ima Moskva“. A vredi citirati i „Njujork tajms“ koji proteklog vikenda piše o posledicama uspostavljanja čvrste ekonomske saradnje između Kine i Srbije: „Kina želi da proširi svoj uticaj pravo u srce Evrope… Otvaranjem svoje ekonomije Kini, Srbija je zacementirala podršku Pekinga protiv pritiska Evropske unije da prizna nezavisnost Kosova.“
Sve ovo – od umanjivanja američke moći preko rasta uticaja Rusije i Kine do jačanja naše međuzavisnosti – osnažuje našu poziciju u slučaju da ipak poželimo da se suprotstavimo američkim namerama. Istovremeno, upravo to jačanje Rusije i Kine i jačanje naših odnosa sa Rusijom i Kinom Aleksandru Vučiću, koji jeste umnogome za to zaslužan, oduzimaju izgovore za eventualno popuštanje pred američkim pritiskom.
Ali najpre da vidimo kakav će biti ton unutrašnjeg dijaloga kada u oktobru on bude započeo u institucionalnom obliku. A tada nam nema druge nego da što jače zagrmimo da je Kosovo Srbija i da nikada nije bilo toliko razloga za otpor Amerikancima koliko ih ima sada. Da bismo Vučiću ojačali alibi pred Zapadom, ili da bismo mu ga oduzeli pred Srbijom.

Piše: Nikola Vrzić za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *