Besa na ćutanje

Objavljeno: 15.9.2017.

Piše: Slobodan Ikonić

Ni posle dve godine i dva nagla i forsirana migrantska egzodusa kosovskih Albanaca prema Zapadu – nema pravog odgovora zašto se to dešava. Pošto je zacrtana maršruta njihovog kretanja uglavnom preko Vojvodine, mnogi podozrevaju da bi, posle silnih azilantskih peripetija i readmisije, naša severna pokrajina mogla da postane njihova krajna destinacija

Dok Albanci u skupštini takozvanog nezavisnog Kosova završavaju dugo i mučno formiranje prelaznih vlasti u Prištini, to jest vlade na čijem čelu će biti Ramuš Haradinaj, nekadašnji vođa OVK i lice sa poternice zbog teških ratnih zločina, šira šiptarska populacija „obeležila“ je to razrešenje političke krize na prištinskoj autobuskoj stanici. Ali ne ovacijama već masovnom kupovinom karata, i to za Beograd. U stvari, pravi cilj im je zapadna Evropa.

MISTERIJA NA AUTOBUSKOJ STANICI Lokalna vlast reagovala je tako što su svi polasci na relaciji Priština–Beograd otkazani do daljeg, uz obrazloženje sa stanice da je zapaženo organizovano kupovanje karata i ohrabrivanje građana na odlazak iz zemlje. Bar tako su izvestili prištinski mediji.

Pre nego što je uprava autobuske stanice u Prištini odlučila da suspenduje sve polaske iz tog grada za glavni grad Srbije, na stanici, već nekoliko dana unazad, dešavala se prava misterija. U vreme kad bi pristizali autobusi regularnih linija za Beograd, na stanici se okupljalo više ljudi nego obično, mahom su to bili mladi muškarci, koji su istakli da žele da napuste Kosovo zbog toga što su, kako kažu, izgubili nadu da svoj život mogu nastaviti u svojoj takozvanoj državi.

Prilozi u medijima, na prvi pogled, izgledaju kao oni iz 2014. i 2015, kada je više od 100.000 Albanaca sa Kosova napustilo svoje domove, i uz pomoć krijumčara stizalo u zemlje zapadne Evrope u potrazi za azilom.

I sada su se mladi ljudi, uglavnom muškarci, tiskali sabijeni u grupama na peronima, gurajući se ka vratima autobusa koji su pristizali. Grupe ljudi okupljale su se oko autobusa, ipak retko ko bi ulazio unutra, a vozači su naglašavali da voze isključivo putnike sa kartama, kojih je znatna manjina. Kad bi vozač pokušavao da krene, dizala se galama, neki su vikali: „UČK!“, drugi glasno „buuuuu“, ali uprkos dizanju tenzije, onih koji bi stvarno pokušavali da krenu na put bilo je vrlo malo.

Groteskna slika sa autobuske stanice u Prištini, gde gomila ljudi viče „UČK“ dok autobus prilazi i kad polazi, potpuno odsustvo policije, nepostojanje karata za beogradske linije…, sve to ukazuje na neku, još neodgonetnutu misterioznu igru.

PLANIRANE MIGRACIJE Dok mnogi sa čuđenjem i zapitanošću gledaju na nagli pokret albanskih migranata, za ministra spoljnih poslova samoproglašenog Kosova i zamenika predsednika Demokratske partije Kosova (PDK) Envera Hodžaja nema mesta čuđenju jer je, kako je rekao medijima, informacije o planiranom povećanom kretanju njegovih sunarodnika ka mađarskoj granici imao još pre četiri-pet nedelja.

U međuvremenu su institucije ove veštačke državne tvorevine, poput policije ili Uprave autobuske stanice, negirale da masovni polasci ka Mađarskoj postoje. Direktor autobuske stanice u Prištini Ilber Čitaku iznosi i bizaran podatak da su isti putnici, koji su krenuli, recimo, u sredu uveče autobusima, na stanici bili i u četvrtak uveče. Čak je i mađarska ambasada potvrdila da ne postoje masovni polasci, da bi, ipak, naposletku saobraćaj na liniji Priština–Beograd bio obustavljen do daljeg zbog „uočenih pokušaja masovne kupovine karata za Beograd i nagovaranja građana da krenu na put u tom pravcu“. Te su radnje, kako navode mediji, bile snimljene kamerama na autobuskoj stanici.

Ali da se nešto dešava i da nije sve od juče, pokazuje i primer iz Prizrena, obelodanjen početkom godine u podatku da je više od 325 građana ovog grada podnelo zahtev za odricanje od državljanstva Kosova, što je direktor opštinske administracije u Prizrenu Iljir Baldedaj ocenio alarmantnim, s obzirom na to da je, s druge strane, broj zahteva za upis državljanstva Kosova bio simboličan – samo 14 zahteva.

Nije sporno da Albanci sa Kosova već decenijama odlaze na Zapad, kao i mnogi drugi za poslom i zaradom. Danas se procenjuje da ih u celoj Zapadnoj Evropi ima oko 700.000-800.000, možda i milion. Trend nije zaustavljen ni posle proglašenja nezavisnosti. Naprotiv. Pokazalo se da je domaća vlast još nesposobnija da reši ekonomske i socijalne probleme nagomilane još od vremena socijalističke Jugoslavije. Migracija je nastavljena.

U međuvremenu, u okviru procesa evropskih integracija, iz zemalja EU vraćani su oni kojima je odbijen azil, da bi mnogi išli ponovo, namerni da se po svaku cenu dokopaju Zapada.

Među emigrantima su i ljudi koji rade, imaju posao, ali su ipak očekivali bolji život. Dok su donedavno ilegalni migranti uglavnom bili ljudi koji nisu imali od čega da žive, ubrzo je povećan broj pripadnika srednjeg sloja, a sada ih ima i visoko obrazovnih.

PRETHODNI EGZODUS Vredi se podsetiti kako je sličan i „iznenadni“ egzodus izgledao pre dve i po godine. I tada su svako veče autobuske stanice većih gradova bile pune ljudi. Čitave porodice kretale su se u pravcu Beograda, odakle su onda nastavljali za Suboticu, pa zatim ilegalno – uz pomoć krijumčara – za Mađarsku.

Na Kosovu nema zvaničnih podataka, ali se procenjuje da ih je tada oko 100.000 krenulo prema Evropi, za onim što se uopšteno zove bolji život. Među njima je bilo i oko 6.000 dece školskog uzrasta – taj je broj zvanično saopštilo Ministarstvo prosvete, oslanjajući se na informacije iz osnovnih škola celog Kosova, koje su prijavile cifru đaka koji su prekinuli pohađanje nastave od septembra jer su krenuli sa porodicama van zemlje.

ORGANIZOVANO KRIJUMČARENjE Zašto ovi ljudi odjednom, i onda i sada, beže, i od čega? Zar je na Kosovu život postao toliko težak da je za mnoge jedini izlaz da pobegnu sa celom porodicom?

Tadašnje analize ukazale su na sumnju da nisu u pitanju samo ekonomski razlozi već da se radi o organizovanom procesu krijumčarenja ljudi. Tako je 2015. otkriveno da je Hotel „Lira“ na Paliću u kojem su smeštani migranti sa Kosova, a kasnije ga je zatvorila inspekcija, bio zakupljen još u septembru prethodne godine za ove namene, što dovoljno svedoči o organizovanosti.

Pored toga, građani s Kosova koji su kretali u ovu odiseju imali su unapred pripremljeni iznos novca za plaćanje mandatnih kazni u Srbiji. Oni koji su razgovarali sa novinarima svedočili su o uspostavljenim tarifama koje su plaćali ljudima za prevoz do granice, kao i krijumčarima koji su ih vodili „preko“.

Takođe je tada uočeno da se, prilikom prelaska granice pešice, formira grupa od 5 do 10 ljudi, prevashodno muškaraca od 20 do 40 godina, koji se organizovano kreću prema granici. Oni sa sobom ne nose veliki prtljag, uglavnom nevelike rančeve, ponekad kese u rukama. Među njima ima i žene i dece, nekad sasvim male, koje roditelji nose u naručju. Zvanično – to su građani Srbije sa čijim je dokumentima sve u redu – u rukama imaju lične karte Republike Srbije i prateću dokumentaciju koju su dobili na kontrolnom punktu Merdare.

LAŽNI AZILANTI Ima izvora koji tvrde da „vlada Kosova“ prikriva pravo stanje stvari i da je u stvarnosti broj Albanaca znatno veći i da je za samo dva-tri meseca meseca 2015. godine izbeglo oko 200-230 hiljada ljudi. Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova Srbije, naveo je u to vreme da je 60 hiljada Albanaca predalo zahtev za dobijanje pasoša Republike Srbije, što znači da je prizrenski primer samo jedan u nizu.

Poznato je da je Republika Srbija u periodu 1999–2007. godine izdala Albancima sa Kosova 260 hiljada srpskih pasoša, a u periodu 2009–2011. godine – 26 hiljada. S obzirom na podatak iz 2015. o 60 hiljada podnetih zahteva, broj Albanaca koji imaju pasoše Republike Srbije verovatno već prelazi 300.000 ljudi.

Evropska komisija je 11. februara 2015. zatražila od Prištine da „prestane sa bezobrazlukom“, i navela da je broj nelegalnih migranata sa Kosova koji neosnovano traže azil u EU tokom 2015. godine povećan za 40 odsto, što premašuje cifru migranata iz Sirije i Avganistana i da do tog trenutka čvrsto drži lidersku palicu po broju prelazaka spoljne granice EU.

Organizovanost procesa ne potire priču o teškom životu građana već je upravo potvrđuje. Kada imate uslove kakvi su na Kosovu, lako je pokrenuti masu u pravcu boljeg života.

Urednica portala Fond strateške kulture Ana Filimonova još pre dve godine je zapazila da Albanci koji napuštaju Kosovo najradije ćute. Ili govore o očiglednim stvarima – siromaštvu, prevari političara, nasilju mafije, kriminalu i korupciju, o tome da se posao može naći samo ako ste član „rukovodećih klanova“. Međutim, kako kaže Filimonova, ta situacija caruje u „Republici Kosovo“ od trenutka dolaska NATO-a (KFOR-a) na Kosovo. Nije slučajno da tu teritoriju nazivaju „sivom zonom u Evropi“, „zonom haosa i mraka“, „devijantnom kriminalnom tvorevinom u Evropi“. Dakle, „kosovski projekat“ je tako izgledao od samog početka, međutim, Filimonova ističe da se u mesecima egzodusa 2015. godine sa ekonomskog aspekta nije desila nikakva kardinalna promena. Kao ni danas.

FISOVI I STRAHOVI Ne zaboravimo, Albanci su još uvek organizovani po tradicionalnom principu, u zatvorene zajednice – fisove, gde najstariji u porodici odlučuje šta će se raditi. Ako kaže „pakuj se i za Nemačku“, tu pogovora nema, kao ni pitanja zašto. Zato je teško i proniknuti u krajnje ciljeve nenadanih egzodusa. Ostaju samo nagađanja, kojih je na pretek. Prvi uzrok na listi je strah iz mnogobrojnih razloga. Od straha od „nasilnih demonstracija“, preko glasina o mogućem ratu u Makedoniji i „novih sukoba sa Srbima“, do vehabijskih aktivista povezanih sa Islamskom državom. „Mi se plašimo došljaka, to su teroristi koji, kako mi sumnjamo, imaju oružje i ko zna kakve instrukcije su oni dobili i šta im može pasti na pamet“, rekao je svojevremeno jedan od albanskih izbeglica. Tu je i strah od naglog povećanja onkoloških oboljenja, kao posledice NATO bombardovanja osiromašenim uranijumom. Nacionalni institut za javno zdravlje Kosova saopštava da je za 50 odsto povećan porast onkoloških oboljenja.

Posebno se ističe geostrateška teza, koju su pored Filimonove pomenuli još neki analitičari. Po toj tezi, Vašington je zauzeo „startnu poziciju u regionu“ uzevši kurs ka „izbacivanju Rusije“. Naglo, bez vidljivih (u krajnjoj liniji poznatih) razloga, počinje albansko „preseljavanje“ pre svega sa Kosova. To preseljenje nosi organizovani karakter. Pravac nije Bosna i Hercegovina – što bi bilo logično – niti Bugarska, ni Makedonija (u kojoj Albanci sada energično kupuju nekretnine i zemlju), već sever Srbije – Vojvodina. Iz Srbije Albanci pokušavaju da prodru u Mađarsku, Austriju, Nemačku. Međutim, u tim zemljama se preduzimaju ekstremne mere da se nelegalni migranti vrate. A vraćaće ih u zemlju porekla, što prema dokumentima znači – u Srbiju. Na taj način u ovom trenutku može se konstatovati koncentracija (mobilizacija?) Albanaca u Vojvodini.

Kao što pravog odgovora na mnoga pomenuta pitanja nije bilo ni 2015. godine, nema ih ni danas, što ceo slučaj sa naglim migrantskim pokretom Albanaca čini još zagonetnijim. Pošto je Srbija poslednja zemlja koja im je izdala dokument ili privremeni dokument za prolazak kroz Srbiju, moguće je da se, u slučaju ponovne readmisije, ovde stacioniraju. Istorija nas uči da Šiptari rade sve organizovano. Priča se da su još 1878. godine, u vreme Berlinskog kongresa, najavili da će celu Evropu zaboleti stomak od njih. Nas već odavno boli, ali red je da to osete i oni koji su ih toliko protežirali.

Piše: Slobodan Ikonić za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *