Maduro pobijedio, Zapad traži pregovore

Objavljeno: 12.8.2017.

Piše: Nikola Martić

Suverenistički vođa nadigrao prozapadne pučiste

Snage na Zapadu pokušavaju da spasu „demokratsku“ opoziciju Venecuele i od Nikolasa Madura, šefa vlasti u Karakasu, traže da pokrene pregovore. Pre samo nekoliko dana pregovori u Venecueli nisu dolazili u obzir, iako ih je Maduro tražio još u aprilu ove godine, u jeku poslednjih velikih stradanja
Čavezov naslednik Nikolas Maduro i narod Venecuele nadomak su velike pobede.
Da smo na pragu takvog raspleta svedoči i to što je novoizabrani francuski predsednik Emanuel Makron poslao pismo Nikolasu Maduru u kome Francuska, kao jedan od lidera neoliberalnog sveta koji je u savezu sa venecuelanskom kompradorskom elitom težio da i Venecuelu izloži zlu kakvo je viđeno u Siriji, Iraku, Libiji, Ukrajini (a bilo je na pomolu i u Srbiji), od vlasti u Karakasu traži dijalog sa tamošnjom „demokratskom“  opozicijom.
Posle napada na vlast i uličnog mini građanskog rata u kome je bilo više od sto mrtvih, snage kojima pripadaju Makron i „demokratska“ opozicija Venecuele sada traže pregovore (a o tome koje su to snage govori još jedna vest o Makronu: poslednji javnosti dostupni dokumenti, koje je nedavno obelodanio „Vikiliks“, svedoče o neslavnoj ulozi Emanuela Makrona u NATO puču u Ukrajini). Pre samo nekoliko dana pregovori u Venecueli za opoziciju nisu dolazili u obzir, iako ih je Maduro tražio još u aprilu ove godine, u jeku poslednjih velikih stradanja. Tada je tražena isključivo Madurova glava i ideološko presvlačenje Venecuele u „demokratsko društvo“, u kome će doći do pljačke venecuelanske nafte. Čak i po cenu građanskog rata. Ali i pored ogromnih pritisaka, Maduro ipak nije ustuknuo.

 Godine agresije U međuvremenu je Nikolas Maduro mudrim postupkom matirao venecuelanske podizvođače zapadnih neoliberalnih pljačkaških nastojanja: proverio je raspoloženje naroda na izbornim mestima.
Tako su u prošlu nedelju 30. jula u Venecueli održani izbori za ustavotvornu skupštinu. Na ovim izborima učestvovala je gotovo polovina registrovanih građana sa pravom glasa (čak 8 miliona 320 hiljada ljudi), a glavni zadatak ustavotvornog tela je da sa punim legalitetom i legitimitetom pronađe način da venecuelansku državu izvuče iz krize vlasti nastale krajem 2015. godine, kada je proamerička „demokratska“ opozicija osvojila tesnu većinu na izborima za nacionalni parlament.
Od tada je protiv Venecuele poveden još brutalniji ekonomski rat pod pokroviteljstvom Sjedinjenih Američkih Država (viđeno i u Srbiji). Ova višegodišnja politička i ekonomska agresija je venecuelansku državu dovela do granice ekonomske iscrpljenosti a stanovništvo do materijalne oskudice čiji je cilj narušavanje neprikosnovene popularnosti suverenističke opcije (nedavno izgrađeno milion socijalnih stanova!), koju personifikuje aktuelni predsednik Nikolas Maduro, uz veštačko kreiranje otpora građana zbog nemaštine za koju je, navodno, odgovorna upravo vlast u Karakasu. To se, međutim, ni do dan-danas nije dogodilo i takozvana „prodemokratska opozicija“, proizašla iz kuhinje u kojoj je svojevremeno nastao i „otpor“ u Srbiji, gurnula je venecuelansko društvo u pojedinim regionima zemlje na ivicu građanskog rata, primenjujući taktiku terorisanja stanovništva i ukupnog društva. Obrazac koji je već postao prepoznatljiv jeste i preduzimanje bukvalno terorističkih akcija protiv organa reda (improvizovanim minobacačima, vatrenim oružjem i Molotovljevim koktelima) ne bi li izazvali reakciju policije ili vojske koju će potom eksploatisati globalni američki mediji kao dokaz tobožnje represije diktatorskog režima. Sve ovo, nažalost, zvuči isuviše poznato.
Nafta kao plen Ipak, čini se da je nakon višegodišnje političke agresije sa nesagledivim ekonomskim posledicama po venecuelansko društvo, predsednik Maduro pronašao elegantan način da odgovori na spoljne pritiske i povrati poljuljani legitimitet. Izbori za ustavotvornu skupštinu, održani uz široko prisustvo međunarodnih  posmatrača koji su ceo proces ocenili autentično demokratskim, pokazali su da venecuelanski narod želi politički dijalog za koji se više od godinu dana zalaže i sam Nikolas Maduro. Taj dijalog, od kog je tamošnja „opozicija“ bežala sve vreme, ponavljajući mantru „Maduro mora da ode“ (slično je bilo i sa predsednikom Asadom u Siriji, Gadafijem u Libiji, pa i sa Miloševićem u Srbiji) biće realizovan institucionalno, upravo kroz ustavotvornu skupštinu biranu na neposrednim demokratskim izborima, sa zadatkom da ustavnim izmenama omogući izlazak Venecuele iz političke krize kreirane u SAD.
Razumljivo, odgovor Vašingtona na ovakav rasplet događaja bio je očekivan: još sankcija za Venecuelu i njene legitimne predstavnike, pre svih za predsednika Madura, serija novih pritisaka i pretnji, ali i odluka da se za Venecuelu odvoje nove desetine miliona dolara usmerenih ka „demokratskoj opoziciji“ i unapređenju „ljudskih prava i sloboda“. Tipično američki. I licemerno, budući da ovi milioni američkih „petrodolara“ (novca štampanog bez pokrića koji ne izaziva inflaciju u SAD samo zbog toga što se međunarodna trgovina naftom odvija u dolarima) nisu opredeljeni za dobrobit venecuelanskog naroda, nego isključivo za potkupljivanje i izazivanje haosa, sa planom da se Venecuela, zemlja sa najviše naftnih potencijala na planeti, nasilno vrati u „pre-Čavezovo“ stanje kada su američke naftne korporacije (poput „Ekson mobajla“) i brokeri sa Volstrita uživali plodove prirodnog bogatstva venecuelanske nacije.
Naravno, ovo bogatstvo Venecuelanci već više od jedne decenije (od kad je Ugo Čavez došao na vlast) nesebično dele sa drugim, manje razvijenim i manje bogatim zemljama u svom regionu, trgujući sa više južnoameričkih i karipskih država pod preferencijalnim uslovima (na taj način održavajući njihov suverenitet, takođe stegnut višedecenijskom ekonomskom i političkom omčom SAD), čime se između ostalog i praktično ostvaruju Čavezove ideje izrečene 2012. godine: „Nafta nije bogatstvo koje pripada buržoaziji ili imperiji već narodu Venecuele kako bi ga delio sa drugim narodima u svetu.“


Ekonomska omča Ekonomski rat koji SAD vode protiv Venecuele koincidirao je sa nastankom tzv. Islamske države na Bliskom istoku. Veštačko obaranje cene nafte na svetskom tržištu jedna je od osnovnih poluga izazivanja krize u zemljama čije ekonomije u većoj meri zavise od prodaje nafte (Venecuela, Rusija, Libija, Iran i dr.). Večiti saveznik Vašingtona preko koga je lako manipulisati cenom nafte na svetskom tržištu je, razumljivo, Saudijska Arabija, lojalan partner SAD za čije srednjovekovne metode „sprovođenja pravde“ javnim odsecanjem glava i kamenovanjem Bela kuća nikada nije imala ni najmanji komentar. Takođe, poseban aspekt manipulisanja berzom je i činjenica da je prethodnih godina tržište nafte bilo preplavljeno sirijskom naftom koju je prodavala Islamska država preko još jednog američkog saveznika – Turske (te naftne konvoje u okupiranim delovima Sirije uništili su Rusi krstarećim raketama iz Kaspijskog mora). Niska cena nafte je uticala na stezanje ekonomske omče oko onih država koje je Vašington hteo da kazni zbog njihovog suverenizma, dakle pre svega oko Venecuele i Rusije.
Suočena istovremeno i sa američkim manipulacijama na („slobodnom“) tržištu nafte i sa sankcijama SAD i EU, Ruska Federacija se relativno brzo prilagodila novonastalim uslovima, osvajajući nova tržišta među zemljama BRIKS-a (to joj omogućava i geografski položaj), ali Venecuela ipak nije u mogućnosti da tako brzo preorijentiše svoju privredu i ekonomiju, koja dosta zavisi od pomorskih trgovinskih veza sa svetom (to je nemoguće, između ostalog, i zbog blizine američke Četvrte flote).
O ovoj ekonomskoj agresiji Vašingtona na pojedine države koje se opiru velikom hegemonu iz Ovalne sobe svojevremeno se hvalio i Majkl Regan, sin nekadašnjeg američkog predsednika Ronalda Regana, u američkom časopisu „Taun hol“. U tekstu iz 2014. godine pod naslovom „Putin, nafta i najlon čarape“, Majkl Regan piše i ovo: „Pošto je nafta jedan od glavnih izvora finansiranja ruske države, moj otac je nagovorio Saudijce da preplave tržište jeftinom naftom. Niska cena nafte je uslovila devalvaciju rublje, što je dovelo do kraha SSSR-a, do perestrojke, pojave Mihaila Gorbačova i kolapsa sovjetske imperije.“ SAD imaju dugu istoriju ekonomskog kolonizovanja slobodnih naroda i kažnjavanja slobodoljubivih nacija koje pružaju otpor.
Ovaj vid ekonomskog rata protiv suverenih država Sjedinjene Američke Države sprovode već decenijama, a poslednjih godina čak i uz pomoć Islamske države. Ipak, Rusija i Venecuela su sjajni primeri kako velike i ponosne nacije brižljivo čuvaju svoj suverenitet i slobodu, uprkos globalnom mešetarenju i varvarskoj agresiji najmoćnije imperije u istoriji čovečanstva. Sve su to dragocene lekcije za slobodarske narode širom sveta, među kojima su Srbi, možda i surovije nego drugi, bili izloženi spoljnoj agresiji i subverzivnim aktivnostima mahnite vašingtonske zavereničke oligarhije.

Piše: Nikola Martić za pecat.co.rs

One thought on “Maduro pobijedio, Zapad traži pregovore

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *