Operacija na otvorenom srcu

Objavljeno: 28.7.2017.


Piše: Nikola Vrzić




Koji je cilj unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji na koji poziva predsednik Aleksandar Vučić, i zašto se taj poziv poklapa sa najavama Hašima Tačija da će uskoro doći do „istorijskog sporazuma“ i „priznavanja realnosti“?
Najiskrenije se nadamo da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić zaista onako dobar šahista kakvim se predstavlja, i da će se na kraju ispostaviti da potezi koje sada povlači nisu ono što trenutno izgleda da jesu. Jer ako jesu ono što i izgleda da jesu, uglavnom nam ne sluti na dobro…

DIJALOG U „BLICU“ Reč je, naravno, o „unutrašnjem dijalogu o pitanju Kosova i Metohije“ koji je Vučić najavio pošto je 31. maja položio predsedničku zakletvu – „Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo…“ – nad Ustavom Srbije i Miroslavljevim jevanđeljem, dijalogu koji je faktički i otvorio mesec i nekoliko dana pre najavljenog roka, autorskim tekstom ovog ponedeljka u „Blicu“ ispod nadnaslova „Zašto nam treba unutrašnji dijalog o Kosovu?“ i naslova „Vreme je da Srbija radi, razmišlja i pobeđuje bez sukoba“.Uzgred je pažnje vredna, pa uzgred to i budi rečeno, već i činjenica da se predsednik odlučio da ovako važan tekst napiše baš za „Blic“, a ne, recimo, za „Politiku“ kao što bi bilo najprirodnije ili za „Večernje novosti“, budući da je „Blic“ u vlasništvu nemačko-švajcarske korporacije i jedan od najprilježnijih zastupnika zapadnog interesa u Srbiji koji je po definiciji protivsrpski. Što i nije nikakvo čudo, hajde i to da spomenemo, imajući u vidu da se šef nemačkog suvlasnika „Blica“ Matijas Dofner iz „Aksel Špringera“ našao na spisku učesnika ovogodišnjeg sastanka Bilderberg grupe…

RAZLOZI ŽURBE Prvo važno pitanje koje se postavlja jeste – zašto je, uopšte, Vučić sad pohrlio da rešava pitanje Kosova i Metohije? Tim pre što nam je baš sada odugovlačenje potrebno, i ima više smisla nego što je – odugovlačenje, iliti zamrzavanje konflikta – imalo ikada do sada. Zašto? Zato što je klatno istorije konačno, a čini se i neumitno, krenulo da se okreće u našu korist utoliko što je snaga Zapada koji nam oduzima Kosovo i Metohiju sve manja, dok snaga naših prijatelja Rusije i Kine uporedo raste, a sa tom njihovom snagom raste i naša šansa da se odbranimo od Zapada i njegovih loših namera. Pogledajte, uostalom, Siriju, iz koje Bašar Asad više ne mora da ode, kao što je nedavno priznao francuski predsednik Emanuel Makron…Hoćemo da kažemo da treba da odugovlačimo i ne smemo da žurimo, zato što su u toku globalni procesi zahvaljujući kojima će naše pozicije postati jače nego što su danas. A bolji ćemo rezultat pregovora dobiti ako u pregovore uđemo s pozicije koja je snažnija umesto da je slabija, to je valjda svakome očigledno.Štaviše, čak ne moramo ni da se dovijamo da izmislimo izgovor za odugovlačenje, jer ga već imamo u vidu neispunjenog Prvog briselskog sporazuma, to jest Zajednice srpskih opština na čijem formiranju vlasti u Prištini još nisu ni počele da rade.Pa ipak, Vučiću se sad žuri s unutrašnjim dijalogom iza koga bi trebalo da usledi i dijalog s Prištinom a odatle i razrešenje, kako je napisao u „Blicu“, „kosovskog (Gordijevog) čvora“ u vidu, pribojavamo se, onog „istorijskog sporazuma“ Srbije i Kosova koji najavljuje Hašim Tači.Predstavlja li ova nepotrebna, zapravo, potencijalno štetna žurba običnu glupost, ili zlu nameru, ili možda neki veoma pametan plan koji ne može da se vidi na prvi pogled?Najjednostavnije objašnjenje: Zapad je sad pritisnuo Vučića da požuri da reši ono što je ostalo oko Kosova i Metohije zato što se žuri samom Zapadu, svesnom da mu vreme curi a sa njim i uticaj koji sada još ima, a više ga neće imati.U teoriji postoji i drugo objašnjenje, priznajemo, mnogo manje uverljivo, makar u ovom trenutku. Ukratko, Vučić zna da će ga Zapad pritisnuti jer mu – Zapadu – vreme curi, pa hoće da svoju poziciju pre ovih pritisaka osnaži i da se sakrije iza unutrašnjeg dijaloga koji će doći do zaključka da nema konsenzusa oko toga da Kosovo više nije srce Srbije.

CRVENE LINIJE? Glavna slabost ovakvog objašnjenja sastoji se, međutim, u tome što, otvarajući dijalog onim tekstom u „Blicu“ a uskoro ćemo ga analizirati podrobnije, Aleksandar Vučić ne kaže direktno kako bi sav dijalog morao da stane u ono u čemu stoji već vekovima postojanja našeg naroda: Kosovo je srce Srbije. Pa da u okviru toga, i polazeći samo od toga, a s obzirom na stanje u kome nam se srce nalazi, tragamo za nekakvim zajedničkim stavom.Drugim rečima, otvarajući ovaj unutrašnji dijalog kad mu vreme nije, Vučić nije dovoljno jasno rekao da srpsko priznavanje nezavisnosti Kosova (ili ma kog njegovog dela) APSOLUTNO ne dolazi u obzir, i da jednako apsolutno ne dolazi u obzir njegov ulazak u Ujedinjene nacije. Možda je to samo pitanje stila, ali pitanje Kosova i Metohije isuviše je ozbiljno da bi se razmišljalo o lepoti stila. Umesto nje je potrebna preciznost.A ona je izostala. Umesto jasno povučenih crvenih linija kojih nema, dobili smo samo neodređene izjave da „ne dopustimo sebi da izgubimo ili nekome predamo ono što imamo“, da „nije Srbija za potcenjivanje, uprkos činjenici da Albanci u sprovođenju svojih nacionalnih ideja imaju značajnu podršku većine zapadnih zemalja“ (ali „i da ne čekamo da će nam u ruke doći i ono što smo odavno izgubili“), da „nije Srbija slaba kao što je bila 1999, 2004. i 2008. godine“ (i opet ali: „… nije Srbija, niti sme da bude, bahata i arogantna kao što je neretko bila), da „(ni)sam jedan od onih koji bi zbog tapšanja po ramenu i šećerne table dobijene u nekoj od zapadnih ambasada pristao da isporučim sva srpska ognjišta i tako postanem, kako kažu, veliki reformator“, da rešenje „ne leži u negiranju i odricanju od svih naših nacionalnih i državnih interesa“…Sve to zvuči donekle utešno, ali je sva ta uteha neugodno izbalansirana najavama koje mogu da izazovu samo zebnju, poput one da bi „bilo kakvo rešenje problema značilo razbijanje kosovskog krčaga o glavu svakog političara koji bi se usudio da ga potraži“, da je „vreme da kao narod prestanemo kao noj da zabijamo glavu u pesak“, da rešenje „ne leži u našim mitovima“ – uskoro ćemo o tim mitovima i njihovom značaju – da „pronalaženje rešenja zahteva (…) ruke uprljane kompromisima. I naše i albanske“, da je to „često bolan proces“ koji zahteva „najpre onu vrstu promene u našoj, kolektivnoj svesti, koja je često svaki dogovor doživljavala kao poraz“.Da skratimo: iz svega što je napisao, jasno je samo da nije sasvim jasno kakav plan za Kosovo i Metohiju Vučić ima u vidu, i već je i sama ta činjenica dovoljan razlog za ozbiljnu brigu, iz tog prostog razloga što predsednik Srbije nije nedvosmisleno rekao, kao što je morao, da se polazna i završna tačka njegovog plana nalazi u zakletvi koju je položio nad Ustavom Srbije i Miroslavljevim jevanđeljem.


MITOVI I REALNOST Udubimo se i razmislimo o nekim Vučićevim tvrdnjama koje on spominje kao neupitne, poput potrebe da se u vezi s Kosovom i Metohijom „oslobodimo mitskog pristupa“ (iz njegovog govora prilikom polaganja zakletve) jer, kako će razraditi u tekstu u „Blicu“, „rešenje ne leži u našim mitovima“.Nisu mitovi nego je mit, kosovski mit. Da ga se oslobodimo? Zar smo njime, uopšte, zarobljeni? Zar su njime bile zarobljene i generacije i generacije Srba koje su za nama? Ili nam je baš taj mit, u čijoj je osnovi vapaj za slobodom koja je važnija od ovozemaljskog života, pomogao da tu slobodu izvojujemo?Kosovski mit i zavet – ne guslamo sada nego ukazujemo na istorijsku istinu – predstavljaju uporišnu tačku čitavog srpskog naroda kroz njegovu istoriju. Da nije kosovskog mita, ne bi bilo ni Srba, ni srpske države, pa ni svih nas. Preporučeno odricanje od kosovskog mita predstavlja odricanje od nas samih i od naše istorije. Odreknemo li se kosovskog mita, šta od Srba ostaje? Šta od Srba ostaje, čemu ćemo učiti našu decu odreknemo li se kneza Lazara i njegove zakletve, i Miloša Obilića, i devetorice braće Jugovića i desetoga starog Jug Bogdana, i Njegoša pa sve do Ive Andrića kome je Njegoš bio divljenja dostojni tragični junak kosovske misli: „Neka bude što biti ne može! Nigde u poeziji sveta ni u sudbini naroda nisam našao strašnije lozinke. Ali bez tog samoubilačkog apsurda, bez toga, da se paradoksalno izrazimo, pozitivnog nihilizma, bez tog upornog negiranja stvarnosti i očevidnosti, ne bi bila moguća ni akcija, ni sama misao o akciji protiv zla. I u tome je Njegoš potpuno izraz našeg osnovnog i najdubljeg kolektivnog osećanja, jer pod tom devizom, svesno ili nesvesno, vođene su naše borbe za oslobođenje, od Karađorđa pa do najnovijih vremena.“Kada počinje naša istorija ako izbrišemo Kosovo za koje se smo se borili i u 14. i u 20. veku i u svim vekovima između, kada smo mogli samo da čuvamo sećanje na tu borbu pa smo to i činili? Onomad kad smo potpisali Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, ili kad smo dobili status kandidata za eventualno članstvo, ili kada smo dobili datum početka pregovora ili kada smo otvorili neko poglavlje, koje? Ili će nam istorija tek početi kada postanemo članovi Evropske unije, a ako ne postanemo, onda ništa?Uostalom, da su mitovi tako nepotreban teret koji sprečava siloviti prodor u blistavu budućnost, pa zar bi, recimo, Rusi onoliko mitologizovali svoj Veliki otadžbinski rat paradama Besmrtnog puka, zar bi Amerikanci iz godine u godinu mitologizovali svoje ćurke za Dan zahvalnosti i vatromete za Dan nezavisnosti i sve to malo istorije koju imaju? Bez zajedničkih mitova, ako ćemo tako da ih nazovemo, kao tačke okupljanja kolektivne svesti jednog naroda, nema ni tog naroda.S druge strane, preporučuje predsednik Vučić, treba da prihvatimo realnost, citira u ponedeljak uveče na „Pinku“ i Šarla de Gola koji je „rekao da bez realnosti politika nema nikakvu vrednost“, i pitamo se kojeg je De Gola imao u vidu, onog koji je priznao nezavisnost Alžira (premda francusko priznanje nezavisnosti francuske kolonije ne može da se poredi s eventualnim srpskim priznanjem nezavisnosti srca naše države), ili onog De Gola koji je, uprkos realnosti, 1940. godine pozvao Francuze na borbu protiv nemačkih okupatora a bio je skoro potpuno sam u tom trenutku? Uostalom, da je 1804. spomenuti Karađorđe prihvatao realnost, da li bi danas bilo Srbije čiji je Vučić sada predsednik? Upravo je Karađorđe, a možemo da mu dodamo i Gavrila Principa i bezbrojne druge junake, živi dokaz – da, živi – da realnost može i da se menja, a ne samo da se kukavički prihvata.Kad smo kod realnosti, jeste realnost da srpska zastava ne može da se zavijori u Mališevu i u Štimlju – zato niko to i ne predlaže – ali je isto tako realnost i da Kosovo ne može da postane nezavisno ako mu Srbija to ne dozvoli; da nije tako, ne bi nam tu dozvolu ni tražili. Zašto se, onda, ističe samo ona realnost koja nam ne odgovara, a sakriva se realnost koja ne odgovara njima? Šta to govori o namerama?

KOSOVO ZA EU „Svi putevi političke saradnje i ekonomskog napretka bili bi otvoreni za Srbiju“, tvrdi takođe predsednik Vučić preko „Blica“, i naravno, evo, već zamišljamo kako „Folksvagen“, i „Mercedes“, i „Simens“ i svi ostali giganti hrle u Srbiju da otvore fabrike i podele nam nemačke plate jer su čuli da je Srbija rešila svoj kosovski problem. A i inače će zbog toga doći strani investitori, a ne da bi profitirali na našoj jeftinoj radnoj snazi.Ali neće nam samo „svi putevi političke saradnje i ekonomskog napretka“ biti otvoreni kada se ratosiljamo Kosova jer je „ključna stvar koja nas sve vreme stopira pitanje odnosa prema Kosovu i Metohiji“, nego i „vrata Evropske unije, takođe“.Ali to već znamo, zar ne? Da će nam za moguće otvaranje vrata Evropske unije – nećemo sad da trošimo prostor na pitanje da li će EU uopšte opstati i da li će nas primiti sve i ako opstane i da li je to uopšte u našem interesu a sve je više dokaza da nije – dakle da će za otvaranje vrata Evropske unije od Srbije biti zatraženo da prizna nezavisnost Kosova. „Vikiliks“, američka diplomatska depeša 10BRUSSELS85 s početka 2010. godine, sastanak predstavnika zemalja Kvinte (SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Italija): „Moramo jasno da stavimo do znanja Srbiji da neće moći da uđe u EU bez priznavanja Kosova… Međusobno priznanje je cilj, treba da posavetujemo Vladu Kosova da u pregovore uđe shvatajući da je to cilj.“

TAČIJEVE NAJAVE I naravno da, kao što ovo znamo mi, još bolje to znaju i svi ostali učesnici procesa čije nam se opasno ubrzanje sad najavljuje. Baš zato dodatnu zabrinutost, tešku, izaziva to što, paralelno s Vučićem koji otvara unutrašnji dijalog o Kosovu bez jasnih crvenih linija, ali s porukama da se oslobodimo mitova i da se suočimo samo s onim delom realnosti koji nam ne ide u prilog, Hašim Tači najavljuje „istorijski sporazum“ čiji je krajnji cilj „priznavanje realnosti“. Kao eho one Vučićeve rečenice o „rukama uprljanim kompromisima“, „i našim i albanskim“, i Tači u prošlonedeljnom intervjuu „Tanjugu“ govori da ono priznavanje realnosti „možda neće biti popularno ni za mene, ni za predsednika Vučića“, i poput Vučića poručuje da „Srbija treba da se opredeli da li želi da gleda prema sigurnoj evropskoj budućnosti, ili da živi u mitovima i prošlosti“.Spomenuta briselska depeša američkih diplomata otkrila je i da su naši zapadni partneri isplanirali da formalnom srpskom priznanju nezavisnosti Kosova, kao međufaza, treba da prethodi pristanak Srbije na ulazak Kosova u Ujedinjene nacije. Otuda je strašno indikativno što Tači sad govori „svestan sam da Srbija ne može da prizna Kosovo u nekoliko narednih dana, meseci ili godina, ali ono što je veoma bitno jeste da će Kosovo postati deo svih međunarodnih organizacija“, a to se pre svega odnosi na ulazak u Ujedinjene nacije. Pri čemu članstvo Kosova u UN, kako je to pre dve godine lepo i jezgrovito ocenio Danijel Server, „bilateralno priznanje, pa čak i razmenu ambasadora, čini gotovo irelevantnim“.Da li će se upravo u ovome, u srpskom pristanku na ulazak Kosova u UN koje će označiti i potpuni kraj srpskog suvereniteta nad našom južnom pokrajinom, sastojati Drugi briselski sporazum, taj istorijski sporazum koji Tači sad najavljuje?S druge strane, ipak, treba podsetiti i da je, kada je usaglašavao Prvi briselski sporazum kojim je Srbija Kosovu podarila unutrašnji suverenitet ukidajući sve svoje institucije u svojoj pokrajini, Aleksandar Vučić odbio zahtev da u taj sporazum bude uključen i srpski pristanak na ulazak Kosova u međunarodne organizacije. Treba podsetiti i da je, na direktno pitanje „Pečata“ uoči prošlogodišnjih parlamentarnih izbora, „Kosovo u UN – da li je to naša crvena linija?“, Vučić odgovorio nedvosmisleno: „Kosovo neće biti član Ujedinjenih nacija. Tačka.“ I treba podsetiti da je Srbija uporno i uspešno lobirala protiv ulaska Kosova u UNESKO 2015, i to uprkos izričitoj američkoj naredbi da to ne čini, izraženoj u demaršu skiciranom u depeši 10STATE9661 koju je potpisala Hilari Klinton: „Mi tražimo od Beograda da prestane s pokušajima da ospori status Kosova, uključujući i lobiranje protiv priznanja ili sprovođenje nepoželjnih akcija u međunarodnim organizacijama…“Sve ovo, uz predsedničku zakletvu izgovorenu nad Ustavom Srbije i Miroslavljevim jevanđeljem, daje osnova za kakvu-takvu nadu da se ipak neće dogoditi ono što bi nam Hašim Tači poželeo. Ali to, svejedno, ne ublažava značajno mučninu spoznaje da živimo u vremenu u kome više strepimo od onoga što sopstvena vlast može da nam učini od onoga što bi nam učinili naši protivnici koje odmila nazivamo partnerima i prijateljima.

Patrijarhov apel

Važan glas upozorenja stigao je ove srede od patrijarha srpskog Irineja.„Apelujemo na naše državnike da ne smeju nikada da daju svoju saglasnost na otuđenje Kosova i Metohije, jer ono što se silom uzme, to se i vrati, ono što se pokloni nekome, to je zasvagda izgubljeno, a to Srbi i Srbija ne smeju dozvoliti“, poručio je srpski patrijarh.

Piše: Nikola Vrzić za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *