Hitler nije ni znao da mu je malo falilo da dobije rat

Objavljeno: 24.7.2017.

Bila je to bitka s kojom je Hitler mogao dobiti Drugi svetski rat

“Na vrhuncu krize, na tački istrebljenja, opstanak je pobeda”, tim rečima najavljivana je ekranizacija ekstremno dramatične bitke kod DUNKIRK, koja se u svetskim bioskopima počela prikazivati pre nekoliko dana. Redatelju Kristoferu Nolanu kritičari pišu da je ovim filmom dostigao samog Stenlija Kjubrika, a za Bitku kod DUNKIRK, tačnije, evakuaciju iz DUNKIRK od 26. maja do 4. juna 1940., ništa manje od toga ne bi bilo dovoljno.

U osnovnim crtama, više manje je stvar opšte kulture znati i da su do maja te godine nacističke trupe munjevitim prodorom pregazile Belgiju i Holandiju, da je Pariz računao na to da će Mažino linija zadržati Vehrmacht od prodora u Francusku, jer se smatralo da nema teoretske šanse da bi neko slao stotine tenkova kroz Ardenski šumu praktično sve do obale Atlantika.

Kao i to da je Hitler učinio upravo to, da su njegovi vojnici temeljno našopan amfetaminima tenkovima ušli u Ardene 14. maja i nekoliko dana posle izbili na zapadu, zatekavši savezničke snage u potpunom šoku. Na prostoru dugom 97 i širokom samo 30-ak kilometara našlo se čak 400.000 vojnika Velike Britanije, Francuske, Belgije, nešto Poljaka i u tragovima još nekih drugih, prenosi Ekpress.

Oni s jedne strane u totalnom rasulu, a s druge ekstremno organizovani i u naletu Nemci, činilo se da je rat za zapad Evrope još samo malo pa gotov, da je Velika Britanija ostala bez okosnice svoje vojske. Onako stiješnjene uz obalu, razarale su ih stotine tenkova, artiljerija, štuke su ih s neba tamanilo granatama. Vinston Churchill Britaniju u raspadu kao premijer preuzeo je samo dve nedelje ranije … I pozvao je sve koji mogu, koji imaju plovila da pohitaju izvlačiti u Britaniju stotine hiljada vojnika.

“Nijedan nego samo čudo može sada spasiti britansku vojsku”, rekao je tada general Alan Bruk Churchillu. Čudo se i dogodilo. Od nešto više od 400.000 vojnika, Britanaca je zarobljeno oko 60.000, Francuza oko 50.000, poginule se hiljade i hiljade, ali je 330.000 vojnika spaseno.

Izgubili su, doduše, svu opremu, većinu su čak i sami uništavali da ne završi kao nacistički ratni plen, ali je kičma antifašističkog otpora Hitleru na zapadu Evrope spašena i praktično svi ti ljudi četiri godine posle vratili su se u Francusku preko Normandije. Churchill je tada pred britanskim donjim domom parlamenta održao onaj svoj čudesni, istorijski, neponovljivi govor: “Mi ćemo se boriti na plažama … Mi ćemo ići do kraja … Mi se nikad nećemo predati!”

U najgorem trenutku rata taj govor je podigao nadu i moral, i Britanaca i Evrope, do onih nivo na kojima je jedino bilo i moguće slomiti Treći Reich. Međutim, ono što niko od miliona kojima je govor bio upućen nisu znali bilo je da se Churchill odmah potom okrenuo svom kolegi i prošaputao: “I borićemo se protiv njih razbijenim flašama jer to je prokleto jedino što još imamo.” Stvar je bila u tome da su Britanci, Francuzi, Saveznici uopšte sa slomom kod DUNKIRK izgubili skoro svo svoje naoružanje.

Jedino u čemu su Nemci imali gore gubitke bilo je u vazduhu; Britanci su izgubili svojih 126 aviona, ali su se borili kao lavovi i srušili 156 Nemačkih. Dramu koja se tada odvijala zapravo jedino mogu približiti brojke. Ili nedavno pušteni film. Dakle, Churchill je bio možda niti nedelju dana premijer kad je video gde to vodi i zapovedio hitnu evakuaciju vojnika preko kanala La Manche. Koliko? “Koliko ih uspete spasiti!” Računar se da bi ih u prvih 48 sati mogli izvući samo 45.000, posle možda još koga i to bi bilo to.

Evakuacija je počela 27. maja i tog dana izvukli su ih samo 8000. No, onda je stigao očajnički poziv da svako dovoljno hrabar i opremljen krene preko mora u spasavanje. Ratni britanski brodovi, trgovački brodovi, ribarice, velike i male jahte, delom i iz očajnih savezničkih nacija krenule su u evakuaciju. Ukupno 933 plovila, od kojih oko 700 civilnih brodica, a nije se uspjela vratiti svaka četvrta. Parni brod s lopaticama “Medvai Kueen” sedam puta je u oba smera prošao kanal i sam spasio 7000 ljudi.

Najmanje plovilo bio je ribarski čamac dug samo četiri metra. Dok je deo vojske poslat u doslovno samoubilačku misiju držanja odstupnice koliko god mogu protiv nadirućeg nacističkog ratnog stroja, osam dana trajala je evakuacija i izvučeno je 338.226 vojnika. Ono što se prikazuje u filmu, da su stotine hiljada poraženih ljudi, očajnih do kraja, mirno iu redu, bez gužve, paničarenja, histerije i guranja čekali na svoj red, neki čak iu moru do ramena, u strogom redu, bez da ih je iko na to terao, to je zaista bila istina.

Čak i kad su ih nadlijetale štuke i raznosili granatama na plaži. Signalist Alfred Baldvin opisao je to: “Bilo je to neverovatno. Imali ste utisak da ti ljudi čekaju autobus.” A istovremeno je drama bila takva da je putnički trajekt “The Roial Blijedožut”, na primer, odjednom napalo čak šest nemačkih aviona, izbusila ga toliko da je imao rupe od metaka i ispod linije mora, da su mu meci zujali na centimetar od rezervoara. Pa ipak je napola potonuo uspeo stići do Britanije i isporuči svoje ljude.Mali brodovi i čamci svi redom bili su pretovareno ljudima do granice prevrtanja.

Suludo, ali je jedan od onih koji je u najkritičnijem trenutku bio od najveće pomoći Saveznicima u evakuaciji bio je onaj ko je naredio nemačkim tenkovima u naletu da sačekaju nekoliko dana. Nekoliko je teorija. Prva je bila ta da se Hitler sam uspaničio zbog svog Blitzkrieg uspeha, da se užasno pobojao da će mu tenkovi ostati bez dostave goriva.Druga je da je takav strah uhvatio dvojicu njegovih generala, čiju je odluku onda moralo pobijati kompletno nemačko komandu.

Zapravo nisu mogli pogrešiti jer su zalihe ostajale na sve strane iza Saveznika. Treća je teorija ta da je Hitler do zadnjeg trenutka verovao da bi mogao naterati Veliku Britaniju na ponižavajući pakt, da s te strane nije hteo rat.Sve 3 teorije itekako imaju smisla, no najbitnije je da su Saveznici dobili dragocenih nekoliko dana i umesto samo 45.000 , i to po suludo optimističnim procenama, izvukli kompletnu vojnu silu. Doduše bez oružja, ali ipak.

A tek na moru … 29 maj trup razarača “vakeful” razorio je nemački torpedo i brod je potonuo u samo 15 sekundi. Sa 600 vojnika. Samo na plažama kod DUNKIRK pobijeno je oko 3500 ljudi. U avionskim udarima Nemaca u samo nekoliko dana stradalo je i 1000 stanovnika grada.Istodobno, neke jedinice 51. divizije Britanaca dobile su naredbu da se “bore do poslednjeg čoveka”.

I to su sledile. Kapiten Marcus Ervine-Andrevs sam samcat je jurio spasiti svojih osam ljudi koji su se našli u zamci u predgrađu grada, pritom je pobio 17 Nemaca i izvukao sve do jednog svog vojnika.Bojnik Gus Jennings telom se bacio na granatu koja je pala među njegove ljude i prigušio eksploziju koja bi ih u suprotnom pobila. 27 maj 97 ljudi Kraljevske Regimente Norfol borilo se do poslednjeg metka i nije im preostalo nego da se predaju. Samo, nekolicina SS-ovaca na koje su naleteli naprosto su ih postrojili i streljali na licu mesta.

40.000 zarobljenih Britanaca ipak nisu pobijeni, ali su zato bili prisiljeni hodati sve do Nemačke gde su radili po rudnicima i tvornicama.Britanci su tih dana izgubili 445 tenkova, 2400 topova, 65.000 vozila, 68.000 tona municije.

Churchill je zaista znao zašto šapuće u poverenju ono o “razbijenim flašama”, a tek dosta nakon tog čudesnog spasavanja stotina hiljada vojnika, priznao je naciji da se “rat ne dobija evakuacijama” .Unatoč svemu, naslućivalo se to već onda, a danas je to činjenica, time što je Hitler tada uspeo ne uništi Saveznike u okruženju na krpici tla kod DUNKIRK, Firer je propustio već tad odlučiti rat i time je taj događaj bio prva velika prelomna tačka u Drugom svetskom ratu, bez obzira što su sve do 1943. i savezničkog iskrcavanja na Siciliju jedini slobodni teritoriji u kontinentalnom delu Evrope bili oni pod kontrolom partizana.

Izvor: Express

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *