“Dianina lista”: Žena koja je spasila 7.500 dece od ustaša

Objavljeno: 24.7.2017.

Svuda se imena ratnih zločinaca znaju, a ne znaju imena tihih heroja koji su ulivali nadu u budućnost čovečanstva.

Takav je i slučaj sa Dianom Budisavljević, koja je tokom Drugog svetskog rata od ustaškog progona spasla hiljade života.

Priču o ženi čija priča neodoljivo podseća na film “Šindlerova lista”, od zaborava želi da sačuva producentkinja Dana Budisavljević, koja je dalji potomak Dianinog supruga.

Ona snima film o njenom životu, radnog naziva “Operacija DB”. Glavna inspiracija joj je Dianin dnevnik, koji već dugo proučava Nataša Mataušić, istoričarka koja trenutno završava doktorsku disertaciju o operaciji spasavanja dece.

“Jedan od najmoćnijih delova iz njenog dnevnika opisuje njenu posetu logoru Stara Gradiška. Ona je sa nekim sestrama iz Crvenog krsta čekala celu noć, pre nego što joj je Maks Luburić, komandant logora dozvolio ulaz”, kaže istoričarka.

“Dianina lista”

Diana Budisavljević rođena je 1891. u Insbruku u trgovačkoj porodici Obekser, a njena majka Ana bila je Amerikanka nemačkog podrekla. Kao devojka je bila strastveni lovac, a obožavala je muziku Riharda Vagnera. Neposredno pre početka Prvog svetskog rata pohađa časove za negovateljice u bolnici u Insbruku, gde upoznaje dr Julija Budisavljevića koji je tamo radio kao asistent na hirurgiji. Venčali su se 1917, a dve godine kasnije preselili u Zagreb, gde se on zaposlio kao profesor hirurgije na novoosnovanom Medicinskom fakultetu.

Diana je bila izrazito posvećena mužu i ćerkama Ilsei i Jelki, koje su joj tokom Drugog svetskog rata, kada su već obe bile udate, pružale veliku pomoć u akcijama spašavanje dece. Diana, koja je 1941. proslavila 50. rođendan, u svom dnevniku nakon povratka iz logora u Jablancu 4. avgusta 1942. piše da je iza nje “naporan dan, pun stravičnih utisaka, jada i očaja koji su je dugo progonili i te su žalosne spoznaje verovatno uzrok njenom obolevanju koje je tada počelo“.

Na samom početku rata saznaje za postojanje ustaških logora u kojima ima žena i dece i samoinicijativno organizuje njihovo dovođenje u Zagreb, gde ih deklariše kao izbeglice i smešta u Zavod za gluvonemu decu u Ilici, uz dozvole nemačkih oficira. Nije se, kaže Matušić, libila da bilo kome pokuca na vrata i moli za pomoć, pa tako ni ministra Andriju Artukovića ni kardinala Alojzija Stepinca, koji joj za smeštaj izbeglica prepušta Jeronimsku dvoranu na današnjem Trgu kralja Tomislava. Za razliku od srpskih, jevrejskim ženama i deci ustaše ni po koju cenu nisu želele da poštede život, nego su ih sve poslali u Aušvic.

Uz pomoć porodičnih poznanstava Diana polako plete mrežu saradnika, među kojima su i ljudi bliski NDH-ovom režimu koji nisu mogli da se pomire sa zločinima i rasnom politikom, poput službenika u ministarstvu Kamila Breslera. Iako je bio pravoslavac, Dianin suprug uspeva da zadrži posao, a nju povezuje s kolegama lekarima koji, rizikujući da budu otpušteni iz državne službe i proganjani, učestvuju u lečenju dece pristigle iz logora.

Bitka na Kozari

“Bilo je razumljivo da se moj muž plašio za mene i sebe i nije bio saglasan s mojim radom. Ipak, želela sam da pomognem koliko je to bilo moguće. Budući da niko drugi nije želeo da preuzme rizik, nije mi preostalo ništa drugo nego da sama za sve preuzmem odgovornost. Polazila sam od stanovišta da moj život nije vredniji od života nedužno proganjanih i ako sam u mogućnosti da drugima pomognem, a pritom sam u prvom redu mislila na decu, moj je život bio tako bogat, da moram primati događaje onakvim kakvi će biti“, zabeležila je u svom dnevniku hrabra žena koja je najviše posla imala od jula 1942, nakon bitke na Kozari.

Cilj nemačkih i ustaško-domobranskih snaga koje su brojale 29.000 vojnika bio je potpuno uništenje partizanske vojske koja je na području zapadne Bosne držala pod kontrolom Bosanski Petrovac, Drvar, Glamoč i Prijedor. Nakon intenzivne borbe, partizani su uspeli 3. jula da probiju obruč na jugozapadnom delu planine Kozare i odvedu deo civilnog stanovništva, dok je većina ostala opkoljena. Deo civila, pretežno srpsko stanovništvo, ubijen je na licu mesta, a većina je transportovana u sabirne i prihvatne logore. Prema procenama zdravstvene službe NDH, u Bosanskoj Dubici je bilo 26.000 ljudi, u Jasenovcu 8.400, u Mlaki 7.000, Jablancu 4.000, Prijedoru 14.000, Staroj Gradiški 1.300 i Novskoj 7.300 ljudi, uglavnom staraca i žena s decom.

Iz tih je logora deo ljudi bio raspoređivan na prisilni rad po selima u Slavoniji, Moslavini i Bilogori, a deo transportovan u logor Staru Gradišku i obližnje logorske ekonomije – Uštica, Jablanac, Mlaka – organizovane u selima iz kojih je nasilno iseljeno pravoslavno stanovništvo. Za rad sposobni muškarci i žene, izdvojeni su i odvedeni na prisilni rad u Nemačku i Norvešku, a u logorima je bez ikakve brige ostao veliki broj dece, od odojčadi do četrnaestogodišnjaka.

Nakon dolaska prvog transporta sa 700 dece iz Stare Gradiške u Zagreb, 11. jula 1942. godine počela je borba za njihov smeštaj. Diana Budisavljević piše “kako je neobično teško bilo osigurati smeštaj za decu“.

“Različiti moji razgovori u Ministarstvu udružbe i kod nadbiskupa bili su svi bez rezultata. Veća zgrada koja bi poslužila kao karantin nije stavljena na raspolaganje. Neka sebi pomognemo kako znamo ili neka decu ostavimo u logoru. Dozvola za dovođenje dece bila je tako nevoljko data. Ustaše nisu stvarno želele da se deca spasu. I ministar udružbe je nevoljko dao odobrenje za smeštaj i brigu za decu uz usmenu preporuku da se dovede što je moguće više nepoznate dece koja će se onda odgajati u ustaškom duhu”, piše Diana koja nakon dobijanja dozvole za preuzimanje dece odlazi u Staru Gradišku.

Pretnje ustaša

S njom putuje i dr Vladimir Broz iz Crvenog krsta, predstavnik ministarstva i desetak medicinskih sestara iz Crvenog krsta, među kojima i Dragica Habazin. Dočekuje ih zloglasni zapovednik logora Maks Luburić koji im, piše Diana, besan što mora da preda decu, preti da samo o njegovoj dobroj volji zavisi da li će ih pustiti iz logora i da ih može sakriti tako da ih niko ne nađe.

Tek sledećeg dana dopušteno im je da uđu u logor u kojem je stanje bilo jezivo, o čemu Diana piše u svom dnevniku od 10. jula 1942: “Zatekli smo nešto užasno. Sobe bez ikakvog nameštaja, samo sa nokširima, dok su na podu ležala i sedela nemoguće mršava dečica. Već se videla smrt u njihovim očima… Lekar je rekao da im nema pomoći, ali je vođa transporta rekao da treba da uzmemo svako dete koje se može pomeriti i izbor je napravljen. Oni koji su još mogli da stoje na svojim nogama su uzeti, a one koji su posrtali i nisu imali snage da stoje smo ostavili. I stvarno je većina tih jadnih bića umrla još tokom dana. U jednu sobu u kojoj je vladala difterija i već su sva deca bila na smrt bolesna, nismo ni ulazili… Mala stvorenja na samrti nisu mogla ništa da kažu. A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, imalo je svoj dom, svoju odeću, a sad je strpano golo u masovnu grobnicu. Nošeno devet meseci, u boli rođeno, s oduševljenjem dočekano, s ljubavlju negovano i odgajano, a onda – Hitleru trebaju radnici, dovedite žene, oduzmite im decu, pustite ih da propadnu, kakva neizmerna tuga, kakav bol”.

Ponovno putuje u Staru Gradiška 13. jula i preuzima još dece bez roditelja, ali i onu s majkama koje su pristale da ih daju. Diana piše da te žene tri dana nisu ni za sebe ni za svoju decu dobile hranu.

“Za hranjenje svojih uplakanih najdražih imale su samo svoje suze i očaj, sad su gledale te male izgladnele leševe. I još jedan nosač mrtvih, i još jedan, njih sedam jedan za drugim. I sad više nisu mogle izdržati. I ako sopstveno srce iskrvari – spasiti, spasiti najdraže! Došle su do stolova gde su pisane liste, gurale se i molile: ‘Uzmite, uzmite, ne možemo da ih hranimo, ne možemo da dopustimo da umru od gladi”, piše Budisavljević koja u sledećim mesecima nastavlja da obilazi logore iz kojih izvlači nekoliko hiljada mališana, ali i trudnih žena, uz pismeno odobrenje nemačkog majora Vilhelma Knehea.

Lekari i medicinsko osoblje, kao i dobrovoljci Crvenog krsta, se smenjuju, ali ona ide svaki put, učestvuje u popisivanju dece i prati ih na putu do Zagreba.

Popis dece

U Zagreb je 17. avgusta 1942, na raskrsnicu Senjak koja se nalazila na mestu današnje Autobuske stanice, stigao transport sa 1.080 dece iz Stare Gradiške, o čemu Dianin najbliži saradnik Kamilo Bresler piše da su uglavnom mlađa od pet godina i “da je mnogo odojčadi, koju je krvnička ruka otrgla s majčinih grudi i pobacala u stočne vagone”.

Većina je imala proliv, a nakon 24 sata vožnje mnoga su pomodrila od plača. Iznosili su ih na nosilima i prebrojali 250 odojčadi u dobi do godinu dane kojima nisu znali imena, odnosno imali su popis dece, ali nisu znali kojem detetu pripada koje ime.

Već u avgustu Diana i Kamilo uviđaju da je toliki broj dece moguće spasiti samo udomljavanjem u porodice, što oni nazivaju – kolonizacijom. U početku udomitelji – među kojima ima i bogatih i uglednih Zagrepčana pa i stranih diplomata, ali i običnih radnika – decu uzimaju ilegalno odmah na stanici i potajno odvode kućama jer se ustaše protive takvoj ideji. Međutim, Diana u svom dnevniku beleži da 13. avgusta odlazi majoru Kneheu i traži da se dopusti udomljavanje dece smeštene u prenakrcanim domovima jer postoji opasnost da ih ustaše opet odvedu u logore, a preti im i masovno širenje zaraznih bolesti. Uz Stepinčevu podršku kreće udomljavanje preko crkvenih organizacija, a Diana zapisuje da je tako dom pronašlo više od 5.000 srpske dece od kojih su mnoga, utvrdila je Mataušić, tako dobila nove roditelje s kojima su nastavili da žive i posle rata, dok su se neka vratila svojim biološkim porodicama.

Ipak, malo je ko od tih ljudi, od kojih su neki i danas živi, ikada saznao za Dianu Budisavljević i njenu akciju. Koji su znali, ćutali su. Kako bi nakon rata deca lakše našla svoje roditelje, štampala je posebne kartice formata 12 sa devet centimetara na kojima je beležila sve poznate podatke o svakom detetu, kao i o udomiteljima. Popisala je tako više od 12.000 dece koju je većinom i sama spasila, ali i svu ostalu koja su tokom ratnih godina prošla kroz zagrebački prihvatni centar Crvenoga krsta, bolnice i neke druge ustanove.

Prva dama

Kada su partizani oslobodili Zagreb u maju 1945. zakucali su i na njena vrata. Oduzeli su joj porodični automobil, kao i sva dokumenta sa fotografijama i informacijama o hiljadama spasene dece.

Iako joj se pripisuje spasavane 7.500 dece iz ustaških logora, ona je vodila evidenciju o 12.000 ratnih siročića koji su raspoređeni u manastirima i privatnim kućama širom Hrvatske. Većina dece poticala je sa Kozare, koja je “očišćena” zajedničkom operacijom nacista i ustaša.

Operacija spasavanja dece nije ignorisana posle rata – čak je hvaljena kao trijumf oslobodilaca. Međutim, Diana Budisavljević, koja je rizikovala svoj život i život svoje dece, izbrisana je iz narativa, kao i imena većine njenih saradnika i pomagača. Nije uhapšena niti ispitana, ali je na pobednicima ostalo da napišu istoriju o deci oslobođenoj zatočeništva.

Dianu je posle rata kontaktiralo oko 4.000 roditelja koji su tražili svoju decu, ali bez svoje arhive, nije mogla da učini ništa kako bi im pomogla.

Ona je u februaru 1947. predala je detaljan izveštaj o svom radu Uličnom odboru Antifašističkog foruma žena, uredno spakovala sve preostale dokumente u veliki drveni sanduk i zaključala ga. O svojoj akciji nije nikad više progovorila, ali je nastavila s humanitarnim radom. Kada je 1953. godine u okolini Insbruka osnovano prvo S.O.S. dečje selo, Diana ga je, iako nije bila naročito imućna, svake godine novčano podržavala, a 1972. se zajedno sa suprugom vratila u svoj rodni grad u Austriji, gde je i umrla 1978. godine.

Njena poslednja istoričarima dostupna fotografija snimljena je 1968. na Mirogoju, gde je u pratnji supruga došla na sahranu njegovog brata, Srđana Budisavljevića, koji je bio ministar u Kraljevini Jugoslaviji i jedan od trojice članova Namesničkog veća koje je nakon rata zastupalo kralja Petra i koje je u martu 1945. Titu poverilo mandat za sastavljanje vlade. A na Mirogoju je fotograf tom prilikom, kako stoje jedno do drugog, snimio i čelnicu hrvatske Komunističke partije Savku Dabčević Kučar, predsednika Sabora Ivana Krajačića Stevu i prvu damu Jovanku Broz koja se devojački prezivala Budisavljević.

Izvor: B92

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *