Šestodnevni rat – pedeset godina posle

Objavljeno: 22.7.2017.


Piše: Miloš Milojević




Šta je izazvalo i kakve je posledice za sobom ostavio kratkotrajni rat Izraela i Egipta, Sirije i Jordana 1967. godine
Deluje da prilikom promišljanja značajnih istorijskih događa, prilikom obeležavanja godišnjica, preteže pitanje zašto u odnosu na pitanja koje su bile posledice određenog događaja. Slučaj Prvog svetskog rata tu je amblematičan primer – pokušaji da se isprate niti koje su vodile ka evropskom i svetskom krvoproliću razvili su se u poveću poddisciplinu istorijske nauke.
Narativ o nekim drugim događajima kao da je u potpunosti podređen raspravama o posledicama. Kolaps Sovjetskog Saveza pre podstiče raspravu o promenjenoj geopolitičkoj situaciji nego o isprepletenim međunarodnim, društvenim, ekonomskim i ideološkim faktorima koji su vodili sunovratu ove države.

SLUČAJNA IMPERIJA Slično je i sa događajem koji se u izraelskoj javnosti (i u dobrom delu sveta, pa i kod nas) označava kao Šestodnevni rat, odnosno an Naksah – uzmicanje, kako ga nazivaju Arapi. Šestodnevni rat deluje kao da je u potpunosti satkan od posledica koje su i danas toliko aktuelne da se sam ratni okršaj i njegovi uzroci gube u izmaglici.


No to ne treba ni da čudi. Izrael je stvorio svoju „slučajnu imperiju“, kako je ovaj fenomen nazvao izraelski istoričar i publicista Geršim Gorenberg – seriju improvizovanih zaposedanja teritorija i njihovog potonjeg organizovanja. Za arapske nacionaliste bio je to težak udarac. Rat je vodio ka značajnom preobražaju izraelskog društva – Izrael se pretvarao u snažnu, militarizovanu i ekspanzionističku državu u kojoj je uticaj religioznog cionizma naglo porastao. Revolucionarna pobeda tvrde desnice na izborima 1977. koju je predvodio Menahem Begin, osnivač Likuda, zapečatila je u unutrašnjoj politici Izraela talas promena koje je rat izazvao ili u najmanju ruku značajno podstakao.
Rat je u velikoj meri preoblikovao i poziciju bliskoistočnog sukoba u hladnoratovskoj šemi stvari. Približio ju je samom centru zbivanja i učinio da velike sile budu u većoj meri zainteresovane da intervenišu za svoje protežee u regionu nego što su to bile u ranijim sukobima.
Međutim, posebno je značajno i interesantno, a što ostaje izvan sfere vidljivih političkih promena, preoblikovanje bliskoistočne „mentalne mape“ koju je rat doneo. Nevidljive niti koje određuju granice poželjnog i mogućeg, ono što se naziva „političkim diskursom“, unapred zadatim i naizgled nepromenljivim okvirom o čemu će se uopšte raspravljati i za šta se uopšte vredi boriti, suštinski su preoblikovane Šestodnevnim ratom. Bilo je to za Bliski istok, možda na dramatičniji i svakako nasilniji način, ono što je šezdeset osma bila za veliki deo Zapada – promena idejnih osnova pozornice na kojoj su se kasnije odigravali politički događaji.
Izrael je trajno preoblikovan, arapski nacionalisti doživeli su sunovrat od koga se praktično nikada nisu oporavili. Egipat i Sirija su i dalje vojevale – nastojeći da povrate izgubljeni kredibilitet. U tome su ove dve države imale delimičnog uspeha. Povratile su delove zaposednutih teritorija, ali to nije značilo i obnovu kredibiliteta arapskog nacionalizma – samouvereni arapski svet koji je oličavao Gemal Abdel Naser oslabio je pred naletima unutrašnjih kriza što su vodile jačanju političkog islama. Sadašnje arapske države rastrzane su žestokim unutrašnjim sukobima i nalaze se u senci regionalnih nearapskih sila – Turske, Irana i Izraela.
Potonji razvoj zbivanja uslovio je da arapsko-izraelski sukob sve više postaje izraelsko-palestinski sukob. Palestinci su od pasivnih izbeglica iz rata 1947–1948. postajali sve aktivniji delatnici – prvo kao agresivna gerila, zatim kao politički entitet na okupiranim teritorijama i potom kao međunarodni pregovarači o vlastitoj sudbini. Bio je to veliki preobražaj. Nedržavni entiteti uspevali su da zauzmu mesto nacionalnih država koje su podbacile. To im i dalje polazi za rukom.


DUBOKI CASUS BELLI Kada se i letimično pogledaju složene posledice Šestodnevnog rata, začuđujuće je da se većina istoričara slaže da je njegovo izbijanje posledica serije loših procena među donosiocima odluka u Izraelu i Ujedinjenoj Arapskoj Republici – državi u pokušaju koju su činile Sirija i Egipat.
Međutim, naš sagovornik Gaj Laron ne dali ovakav sud. Laron je istoričar sa Hebrejskog fakulteta u Jerusalimu, stručnjak za hladnoratovsku istoriju. U februaru je objavio knjigu The Six Day War: The Breaking of the Middle East („Šestodnevni rat: Slamanje Bliskog istoka“) u kojoj zastupa tezu da su do Šestodnevnog rata doveli uzroci daleko dublji i globalniji od onoga što se uobičajeno veruje. Laron smatra da su društvene promene, koje su kao jednu od posledica imale promenu ravnoteže moći u korist vojnih činilaca u Izraelu, vodile agresivnijoj i riskantnijoj politici. Sličan proces se, prema argumentaciji ovog istoričara, dogodio i izraelskim arapskim protivnicima – Siriji i Egiptu.
Sredinom šezdesetih godina izraelsko društvo prolazilo je kroz ozbiljnu krizu. Vizija socijalističkog cionizma koju su utemeljili očevi osnivači gubila je uporište. Broj stanovnika kibuca je opadao. Jedan od stanovnika kibuca, penzionisani premijer Ben Gurion, i dalje je bio čovek velikog autoriteta, ali je njegova politička vizija imala malu podršku.
Jevreji koji su se doselili u Izrael iz Evrope osećali su da im društvena moć izmiče – sve je više bilo Mizrahima, imigranata iz severne Afrike i drugih muslimanskih zemalja.
U takvim prilikama vojna elita je gubila prevagu u odnosu na političke činioce. Laron je u svojoj knjizi izračunao da je prosečna starost članova kabineta Levija Eškola bila 63 godine, dok je prosečna starost članova glavnog štaba bila 43 godine. Sam Eškol bio je sposoban tehnokrata, finansijski stručnjak koji se ranije bavio mahom privrednim razvojem, ali nije posedovao harizmu niti veći politički autoritet. U Egiptu je predsednik Naser još od 1962. verovao da gubi kontrolu nad državom od strane vojske. Sirija je u kratkom razmaku doživela dva vojna udara – 1963. i 1966. godine – i od tada je njena politika prema Izraelu postajala značajno agresivnija. Vodeće ličnosti u sva tri društva bile su spremne da povuku oroz.

OPERACIJA SAMSON U kom pravcu su se razvijali planovi bliskoistočnih zemalja odlično ilustruje planirana izraelska „operacija Samson“ koja nikada nije realizovana. Nedavno je Njujork tajms objavio, uz dozu senzacionalizma, da je razotkrivena „poslednja tajna Šestodnevnog rata“ – plan Izraela da izvrši nuklearnu probu i tako uplaši svoje arapske neprijatelje.
Laron, uz istoričarsku bezvoljnost prema senzacionalnim naslovima, ukazuje da su dokumenta koja govore o ovom planu poznata već nekoliko godina. Zapravo, Or Rabinovic, istoričar iz „Vilson centra“, objavio je 2014. godine monografiju u kojoj je prezentovao saznanja iz ovih dokumenta na engleskom jeziku.
Bez obzira na to, ovo planiranje je veoma zanimljivo i odlično ilustruje temu iz prethodnog odeljka – promenu raspodele moći u izraelskom vođstvu. U poznim 50-im i ranim 60-im godinama moćan trojac – David Ben-Gurion, Moše Dajan i Šimon Peres – žestoko su zagovarali potrebu da Izrael napravi atomsku bombu. Verovali su da izraelsko posedovanje atomskog oružja može da odvrati arapske države od svake napadačke namere. Levi Eškol je bio skeptičan i skloniji da se ogromna sredstva potrebna za izgradnju nuklearnog reaktora Dimona upotrebe za socijalna davanja.
Kada je Eškol zamenio Guriona 1963, nije mogao da prekine projekat koji se već zahuktao. Ali je mogao da onemogućava nuklearnu probu. To mu je polazilo za rukom sve do polovine maja 1967. godine, kada je Egipat poslao trupe na Sinaj.

Pošto se kriza dalje razvijala, izraelska tajna tehnološka agencija „Rafael“ dobila je zadatak da pripremi prvu izraelsku atomsku bombu. General Ezer Vajcman hitno je pozvao pukovnika Jicaka Jakova da se momentalno vrati u Izrael iz SAD. Vajcman je odranije zagovarao razvoj i upotrebu nuklearnog oružja dok je Jakov bio tehnički ekspert koji je mogao da odredi kako bi i gde trebalo upotrebiti ovo oružje.


O „operaciji Samson“ nikada se nije raspravljalo na nivou kabineta – ona je ostala izvan vidokruga zvanične politike. Kada je Izrael na početku postigao odlučujući uspeh konvencionalnim oružjem – uništenjem egipatske avijacije na zemlji u rano jutro 5. juna, njeno izvođenje postalo je bespredmetno. No sam proces planiranja otkriva jačanje vojnog faktora u procesu političkog odlučivanja i spremnost vojnih činilaca da poluinformacijama utiču na tok donošenja odluka.

Kada su 26. maja dva egipatska aviona nadletela u izviđačkom letu izraelski reaktor u Dimoni spomenuti Vajcman je ovaj događaj upotrebio da izvrši pritisak na premijera da se odluči za početak rata. Zastrašivao je Eškola da Egipat možda planira napad na reaktor – što je, s obzirom na kapacitete egipatske avijacije i obezbeđenost postrojenja, bila besmislica.
Jicak Jakov je u vojnim krugovima čuo glasine kako Egipat priprema napad hemijskim oružjem, možda protiv izraelskih trupa, a možda i balističkim raketama protiv izraelskih gradova. Međutim, nije bilo nikakvih naznaka da se tako nešto zaista i priprema. Izraelci su imali u Egiptu špijuna Volfganga Luca, koji je izveštavao o naporima nemačkih naučnika što su pomagali Egiptu da se domogne operativnih raketa. Prema njegovim izveštajima, rezultati su bili vrlo slabi. Jakov je kasnije izjavio kako ni sam nije verovao da su egipatske rakete operativne.

Piše: Miloš Milojević  za pecat.co.rs     
Nastavak u sledećem broju…

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *