Režanje Besnog Psa

Objavljeno: 21.7.2017.

Piše: Slobodan Ikonić

SAD i „Oluja“Da li je surovi general Matis, kao šef Pentagona, operaciju „Oluja“ pohvalio samo zato što su iza nje tajno stajali američki generali, ili u stvari najavljuje buduću vojnu ulogu Hrvatske na Zapadnom Balkanu
Svake godine diljem Hrvatske održava se niz gizdavih smotri, obeležavanja i podsećanja na Domovinski rat, da bi centralna proslava bila upriličena svakog 5. avgusta u Kninu. To je dan kada je hrvatska vojska ušla u ovaj grad u vojnoj operaciji „Oluja“, da bi potom usledilo jedno od najsurovijih etničkih čišćenja na području bivše SFRJ sa tragičnim bilansom – masovnim egzodusom više od 250.000 Srba iz Hrvatske. Ono što je za Srbe bio pogrom i egzodus, za Hrvate je bio dan „briljantne pobede, izvedene po svim pravilima ratovanja“.

MATISOVA POHVALA Ove godine pohvala je stigla i od najvećeg hrvatskog saveznika, prilikom sastanka hrvatskog ministra odbrane Damira Krstičevića s njegovim američkim kolegom, generalom Džejmsom Matisom, u Vašingtonu. General Matis, daleko poznatiji po svom ratnom nadimku Besni Pas („Neke ljude je vrlo zabavno ubijati“), pohvalio je operaciju „Oluja“, rekavši da je ona „izmenila tok istorije i da se danas o njoj uči u američkim vojnim školama kao o primeru dobro pripremljene i izvršene vojne operacije“.
„Uskoro će biti 22. godišnjica operacije koja je poznata pod nazivom ’Oluja’. To je operacija koja se ovde u Americi proučava i pokazuje šta dobro predvođena, dobro opremljena i dobro istrenirana snaga, politički dobro predvođena, može da napravi i preokrene. Posebno poštujemo vas, svog saveznika, jednu malu zemlju koja se bori znatno iznad svoje kategorije“, poručio je Matis hrvatskom ministru odbrane.

VUČIĆEV ODGOVOR Ova izjava usledila je samo nekoliko dana uoči zvanične posete SAD srpskog predsednika Aleksandra Vučića, i nije mogla ostati bez njegovog odgovora. „Nećemo nikada pristati na to da su ubijanje i progon srpskih civila neko veličanstveno delo“, izjavio je predsednik Vučić novinarima u Vašingtonu. „Užasno mi je žao što je do takve izjave došlo, jer smatram da nema šta da bude pohvaljeno u akciji ’Oluja’, pošto je u njoj ubijeno više od 2.000 običnih ljudi, starih i dece… Ako se neko hvali rezultatom da je proterao 250.000 ljudi sa svog ognjišta, nekoliko hiljada pobio, tu nešto nije u redu. Na svakom mestu ću o tome da govorim, i ničega se ne stidim.“
Predsednik Srbije je poručio da bi bilo dobro da oni koji nam neretko govore o tome da više pričamo o budućnosti, a manje o prošlosti, više razmišljaju o budućnosti, a manje govore o prošlosti. „Srbija i ovde i na svakom drugom mestu govoriće o budućnosti, ali neću dozvoliti ni na jednom mestu u svetu da suza Srbina i Srpkinje Krajišnika bude pogažena samo zato što pripada srpskom rodu, i da ne vredi ništa za razliku od suza svih drugih“, naglasio je Vučić.

BRIONSKA ODLUKA Još za vreme režima Franje Tuđmana hrvatske vlasti negirale su optužbe o etničkom čišćenju i odbijale saradnju sa Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu, tvrdeći da je reč o legitimnoj vojnoj operaciji protiv pobunjenika. Zvanični stav Hrvatske bio je da nije bilo razloga da Srbi koji nisu bili umešani u ratna dejstva napuste to područje.
Odluka državnog i vojnog vrha Hrvatske, s Tuđmanom na čelu, da krene sa vojnom akcijom „Oluja“ na krajiške Srbe, doneta je na Brionima 31. jula 1995. godine. Glavni izvođači „radova“ bili su Ante Gotovina i Mladen Markač s hrvatskim bojovnicima, odnosno Zborom narodne garde i hrvatskim redarstvenicima, kako ih oni zovu. Tuđman i vojni vrh odlučili su da to učine sa zapadnim delovima Krajine jer su krajiški Srbi i za vreme Drugog svetskog rata bili nepremostiva prepreka NDH Ante Pavelića kao partizanski pokret jer su dali pet divizija, od Banije, preko Korduna, Like, severne Dalmacije, do zapadne Slavonije. Sad im se ukazala prilika da se oslobode tog tereta, krajiških Srba.
Da je za tako krupnu operaciju bilo potrebno zeleno svetlo SAD, odnosno njenog tadašnjeg predsednika Bila Klintona, ovih dana je izjavio i Borislav Mikelić, bivši predsednik vlade Republike Srpske Krajine, u ispovesti nedeljniku „Ekspres“, navodeći kako je tekla priprema operacije „Oluja“: „Tuđmana je u prepodnevnim časovima na Brionima 31. jula 1995. posetio američki ambasador Piter Galbrajt, koji je bio koordinator u aktivnostima oko Plana Z4. Tuđman mu je saopštio decidno svoj stav o vojnoj operaciji ’Oluja’. Posle podne Tuđman održava sednicu državnog i vojnog vrha RH na kojoj je definisana zločinačka vojna operacija ’Oluja’. Odlučeno je da počne 4. avgusta 1995. sa oko 200.000 pripadnika Zbora narodne garde i Tuđmanovih bojovnika i redarstvenika iz 30 pravaca da bi se već pre podne presekle Srbima komunikacije.“

NATO OPERACIJA Da stvar bude još nepovoljnija, navodi Mikelić, zahvaljujući prisustvu SAD u toj operaciji, oni su elektronskim putem uništili komunikaciju i veze na Ćelavcu u Lici, čime je glavni štab Srpske vojske Krajine bio odsečen i od Like, i od Banije, i od Korduna. „Komandni zadatak na zajedničkoj sednici državnog i vojnog vrha su dobili general Ante Gotovina i Mladen Markač, a sednici je prisustvovao kompletan vojni i državni vrh. Krunski dokaz da je zločinačka vojna operacija ’Oluja’ imala zadatak da protera sve krajiške Srbe jeste u stvari Tuđmanova poruka koja glasi: ’Srbe treba tako snažno udariti da nestanu.’ To je on rekao, nema nikakve dileme“, kaže Mikelić.
Za sve upućene u građanski rat koji je od 1991. do 1995. godine vođen u Hrvatskoj, od samog početka je jasno koju stranu je zastupala i protežirala Amerika. Prema pojedinim izvorima, čitav plan hrvatskog napada na Srbe napravljen je u NATO komandi u Napulju, te je i početak akcije pripao avionima Severnoatlantske alijanse. Prethodno, najveći problem NATO komande bio je rat između Hrvata i Muslimana u BiH. Taj sukob SAD su zaustavile potpisivanjem Vašingtonskog sporazuma. Nakon toga je počela priprema „Oluje“.

PSI RATA Septembra 1994. hrvatska vlada je, uz odobrenje Stejt departmenta, potpisala ugovor, pod imenom „Demokratski tranzicioni program“, s američkom vojno-konsultantskom kompanijom MPRI. Prema ovom sporazumu, službenici ove firme, koje je predvodio penzionisani američki general Karl Vuono, intenzivno su radili na obuci hrvatske vojske i oficira u vojnom učilištu „Petar Zrinjski“ u zapadnom delu Zagreba, kao i u drugim garnizonima. Penzionisani hrvatski pukovnik i kasnije poslanik SDP u Saboru Ante Kotromanović 2011. je izjavio da su pored navedene firme hrvatskoj vojsci u pripremi akcije „Oluja“ pomogli francuski vojni stručnjaci, koji su u Šepurinama kod Zadra,osnivali podoficirsku školu i osposobljavali oficirski kadar.
Američka privatna firma za vojni konsalting i pružanje profesionalnih vojnih usluga MPRI (Military-Profesional Resources Inc.) formirana je 1987. godine. Njeno sedište bilo je u Aleksandriji, Virdžinija (SAD); firma okuplja prvenstveno penzionisane generale, admirale i oficire svih rangova iz američke armije, pretežno iz vojnoobaveštajne službe.
U Generalštabu Hrvatske vojske bili su angažovani renomirani penzionisani generali pripadnici MPRI: Džon Galvin, bivši komandant američkih snaga u Evropi, Karl Vuono, bivši načelnik Generalštaba kopnene vojske SAD u vreme operacija u Panami, Ričard Grifit, bivši pomoćnik komandanta američkih snaga u Evropi za obaveštajna pitanja, Džejms Lindzi, bivši komandant specijalnih snaga SAD i ekspert za sukobe niskog intenziteta, Ed Sojster, bivši načelnik Vojnoobaveštajne službe, Sent Krozbi, bivši načelnik Vojne akademije u Fort Levenvortu, kao i niz drugih nižih oficira i podoficira. Aktivnosti u Hrvatskoj između MPRI i vlade SAD koordinirao je general Džon Svol, vojni savetnik državnog sekretara Vorena Kristofera.

GALBRAJTOVO PRIZNANjE Pri ambasadi SAD u Zagrebu, prema pravilima, formiran je „državni tim“ za pružanje svih vrsta pomoći „prijateljskoj zemlji“ sa ambasadorom Piterom Galbrajtom na čelu, koji je kasnije, u intervjuu za zagrebački „Večernji list“, priznao da su Amerikanci znali za pripremu „Oluje“, ali je demantovao da su u njoj neposredno učestvovali.
I dvadeset godina kasnije prvi ambasador SAD u nezavisnoj Hrvatskoj Piter Galbrajt rekao je da bi hrvatski predsednik Franjo Tuđman odustao od „Oluje“ da je Vašington to tražio. „Tuđmanu sam na Brionima 31. jula predao demarš, poruku Stejt departmenta, sadržavala je dve tačke, da cenimo hrvatsku spremnost da preduzme vojnu akciju da pomogne Bihaću, kao i da je rat sam po sebi rizičan i da ako upadnu u nevolje, ne trče nama po pomoć. Treću sam dodao, dve stvari su neprihvatljive – napad na položaje UN, osoblje i civile. Tuđman je čuo samo prvi deo koji je značio da nemamo primedbi i da može da se krene“, naveo je Galbrajt.
Ipak, američki ambasador je u Hrvatskoj možda najpoznatiji po vožnji na traktoru sa Srbima što je, kako kaže Galbrajt, Tuđman nazvao traktorskom diplomatijom. „Gledao sam izveštaj, kamen bačen u automobil, a žena u rukama ima dete. Poludeo sam, otišao kod Tuđmana i rekao da bi svaki ministar spoljnih poslova u civilizovanoj državi bio najuren ili dao ostavku. Rekao sam mu, ako vi nećete da zaštitite te ljude, ja ću. Idem u kolonu, pa ćete videti šta će biti ako napadnete američkog ambasadora. Nisam glup, hteo sam da idem u blindiranom autu sa zastavicama SAD, ali me je neki veseljak pozvao da krenem sa njegovom porodicom na traktoru. Mnogi su mi zamerili, ali sam ja to uradio da zaštitim ljude“, rekao je Galbrajt.

ČIŠĆENjE U BROJKAMA O kakvoj zaštiti se radilo, pokazuju brojke. U sadejstvu s muslimanskim snagama iz susedne Bosne, hrvatska vojska ubila je ukupno 2.650 i u egzodus naterala 340.000 ljudi. I danas se još traga za 1.011 nestalih Srba, među kojima je 660 civila od kojih 337 žena, saopštio je centar „Veritas“. I danas u Srbiji živi više od 100.000 izbeglih, a više od dve trećine su iz Hrvatske. I posle tolikog vremena Hrvatska mnogobrojnim građanima srpske nacionalnosti nije vratila stanove, kuće, vikendice, poljoprivredno, građevinsko i šumsko zemljište, ali ni stečena prava kao što su zaostale penzije, dinarska i devizna štednja.
Fijasko je doživela i kolektivna tužba Krajišnika prognanih u „Oluji“, podneta 2010. godine Federalnom sudu u Čikagu protiv američke konsultantske kuće „L-3 Servisiz ink.“ kao pravnog sledbenika MPRI-a radi naknade nematerijalne štete na ime duševnih boli zbog izgubljenog zavičaja po osnovu saučesništva u genocidu.
MPRI je terećena da je savetovala, obučavala i, kršeći embargo, opremala hrvatsku vojsku za operaciju „Oluja“, a kao dokaz sudu su dostavljeni i ugovori između američke kompanije i Hrvatske.
Sve u svemu, posle niza negativnih momenata koji su štetno uticali na tužbu, naročito posle odluke Haškog tribunala 2012. godine da poništi osuđujuću prvostepenu presudu hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču za „Oluju“ i oslobodi ih odgovornosti, Krajišnici su pristali na tužnu i neadekvatnu nagodbu jer, kako kaže Savo Štrbac, jedan od pokretača tužbe, američki sistem suđenja postavljen je tako da sporove dobija onaj ko ima novca i može da istraje, a oni su za protivnika imali kompaniju koja je samo ove godine imala sklopljene ugovore sa Vladom SAD vredne 150 miliona dolara.
Po toj nagodbi, tužena strana će uplatiti donaciju od 1,4 miliona dolara u vidu humanitarne pomoći prognanim Krajišnicima, od čega je 850.000 dolara namenjeno za stipendiranje studenata, za pravnu zaštitu Krajišnika i za obeležavanje njihove tragedije, a 150.000 dolara za sudske troškove, dok će ostatak od 400.000 dolara ići američkim advokatima tužbe koji su radili bez nadoknade.

NAORUŽAVANjE HRVATSKE VOJSKE I dok hrvatska javnost likuje i slavi zločinačke operacije „Bljesak“ i „Oluja“, koje su, zajedno sa Jasenovcem, postale simbol stradanja srpskih civila, od Amerike se, kako ovih dana piše Ljuban Karan, potpukovnik KOS-a u penziji, očekivalo da će korigovati svoj stav ili bar ćutati o nečemu što predstavlja vojnu sramotu za generale, oficire i podoficire Pentagona koji su otvoreno ili pod maskom raznih agencija učestvovali u zločinu. Učešćem u ovim prljavim operacijama osramoćen je kompletan američki vojni operativni sistem, pa tako i NATO sistem. „Ali šta to vredi kada njihovi kadeti i oficiri i ne znaju da u stvari proučavaju svoju sramotu. Kako je neko odlično primetio, ’Oluja’ se proučava svuda samo ne tamo gde bi trebalo – u Hagu“, navodi Karan.
Često se za bombastične izjave zvaničnika kaže da su više posledica kurtoaznih fraza prilikom zvaničnih susreta, nego stvarnih stavova i mišljenja, što neki tvrde i za Matisovu izjavu, naročito za deo da se „izučava u američkim vojnim školama“, mada ne treba gubiti iz vida sveukupni odnosa Vašingtona prema Hrvatskoj kao svom savezniku.
Otuda i zaključak potpukovnika Karana da se radi o bombastičnoj radnoj turneji hrvatskog ministra odbrane u cilju konačne odluke o kupovini eskadrile modernih lovaca kojima bi trebalo da se naoruža hrvatska vojska. Upravo je posle sastanka Inicijative tri mora (12 srednjoevropskih i baltičkih zemalja) Hrvatska sve bliže kupovini američkih borbenih aviona F-16, a Poljska i Rumunija kupuju američke raketne sisteme „Patriot“. Sve tri zemlje učestvuju u operacijama u Evropi koje stvaraju dodatnu napetost s Rusijom. Iako članica NATO-a, Hrvatska stalno iskazuje potrebu za dodatnim naoružavanjem i to ofanzivnim oružjem, naročito posle saznanja da Srbija dobija od Rusije šest aviona Mig-29 i drugo najmodernije naoružanje.
Posle posprdnog pisanja zagrebačkih medija o ruskim avionima koji su proglašeni za „kante“, predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je u intervjuu za „Večernji list“ otkrila da Zagreb namerava da se dodatno naoruža, odnosno da će nabaviti novu borbenu eskadrilu i američke helikoptere „Blek houk“.
Hrvatska već šalje zahteve na adrese pet zemalja za ponudu lovačkih aviona. U igri su švedski „Saab“ koji proizvodi „Gripen“, Južnokorejci koji proizvode FA-50, i SAD, Izrael i Grčka koji nude polovne F-16. Hrvatska je proučila nedavna iskustva sa nabavkom borbenih aviona „bratskih“ država članica NATO-a, Bugarske, Češke, Mađarske, Poljske, Rumunije i Slovačke, i koristiće se njima, kažu u Ministarstvu odbrane Hrvatske.
Potpukovnik Karan smatra da nam je Matis svojim kratkim, ali potpuno jasnim izjavama učinio uslugu jer je u dobroj meri razjasnio i buduće američke namere na „Zapadnom Balkanu“, o kojima se samo nagađa. Naročito je indikativno njegovo pominjanje Kosova („Ponosni smo što služimo rame uz rame sa Hrvatskom vojskom u misijama i operacijama u Avganistanu i na Kosovu“).
Nije zgoreg pomenuti da je nedavno (da li i slučajno?) objavljen tajni dokument NATO-a o situaciji na zapadnom Balkanu, u kome se navodi da je NATO spreman operativno da interveniše kad to bude potrebno kako bi sprečio međuetnički sukob i promovisao sigurnost i stabilnost.
Karan naslućuje da se svakako računa i na hrvatsku vojsku, naročito prilikom rešavanja za Srbe tako značajnog i životnog problema kao što je Kosovo i Metohija – da li samo kao deo vojne pretnje pri pokušajima ostvarenja cilja bez rata, ili kao značajan deo vojnih snaga ako se odluče za vojno rešenje kosovskog pitanja. Sudeći po vekovnom odnosu prema Srbima, Hrvatima to sigurno ne bi teško palo.

Piše: Slobodan Ikonić za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *