Odvažnost odricanja

Objavljeno: 21.7.2017.

Piše: Milorad Vučelić

Na naslovnoj strani našeg najstarijeg dnevnog lista osvanuo je naslov: „Sve manje beba u Srbiji“ i podatak da je prošle godine bilo najmanje novorođenčadi od 1900! Svaka treća žena od 30 do 34 godine nije rađala.
Nije to nikakvo čudo kada takav katastrofalan podatak povežemo sa činjenicom da je, recimo, danas u najvećem delu Beograda, pa i Srbije, često nemoguće naći mesto u obdaništu. Za roditelje mesto u obdaništu postaje prava mora. Traže se i potežu sve moguće veze i poznanstva da bi se detetu omogućilo da ide u obdanište. A čudimo se što ima sve manje novorođenčadi. Umesto da u duhu proklamovane politike podsticanja nataliteta bude obratno, mi smo izgleda projektovali broj obdaništa tako da oborimo stopu rađanja u srpskom društvu i da što je više moguće ljudima zagorčamo roditeljstvo. Žale se kukavni roditelji, često puki siromasi ili osiromašeni pripadnici srednje klase, ali sve što kao odgovor dobiju to je da ih upute na neko skuplje privatno obdanište kome će država davati neku kompenzaciju. Koju naknadno isplaćuje ili ne isplaćuje, a u stvari se često na taj način pospešuje nečiji privatni biznis. A sve to na štetu građana roditelja i na štetu našeg budžeta. Važno je samo da godinama imamo ministre, resore i komisije koji brinu o natalitetu i koštaju sto puta više nego da smo napravili potreban broj novih obdaništa ili jaslica. Pravo na obdanište je neotuđivo pravo svakog deteta i njegovih roditelja i nema tu nikakvog pogovora ili troškovnika. Naravno, našoj opoziciji ne pada ni na blagu pamet da se ovim pitanjem bar na tren pozabavi niti ima partije koja to ubraja u svoje političke ili programske zadatke.

Ako već nema, a nema, ko drugi, eto još jedne obaveze za predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Neka to reši, a znamo da može, i neka ne brine da li će ga neko zbog toga nazvati diktatorom. Baš ga briga, i baš nas briga zbog toga!
Iz dana u dan smo svedoci užasnih primera nasilja, pa i ubijanja sopstvene dece ili roditelja. I sve se onda i odmah pretvori u policijski problem. Policija treba da bdi pred svakim centrom za socijalni rad, pred svakom ambulantom ili klinikom, pred svakom školom ili fakultetom, pored svakog ko je dobio sumnjivu poruku ili je kontroverzni političar, pred svakom kafanom, diskotekom, splavom, stadionom… Evo odmah i naših opozicionih političkih nesrećnika, koji sve politizuju i banalizuju, pa traže ostavku ministra jer policija mora uvek i svuda biti prisutna. Prava policijska vizija društva sa elementima poželjne pretnje vojskom.
Nedavno je nekakav vođa nekakvog sindikata u vojsci uskliknuo: U septembru će vojska izaći na ulice! Neko bi pomislio da je reč o najavi vojnog udara, a ne o mogućem štrajku. Posebno je pitanje zašto će to biti tek u septembru, a ne odmah, i da li je to zbog godišnjeg odmora lidera pomenutog nezavisnog sindikata. Da se odmore negde na moru, u banji ili na planini pa da onako odmorni jurnu na ulice gradova Srbije!
Pri tome, niko i ne pokušava da razmisli da li treba nešto sam da promeni u načinu rada ili ponašanju. Ovo je vreme masovne neodgovornosti i primene načela brigo moja pređi na drugoga. Jer u našem društvu je dominantan proces relativizacije ili potpune normalizacije svih patoloških oblika ponašanja i postojanja.
Nekada su dijagnoze bile mnogo jasnije pa je neko bio duševni bolesnik opasan po okolinu koji je bio lečen u za to određenim ustanovama i izdvojen iz društva. Oni koji su imali blaža oboljenja i koji nisu bili opasni po okolinu bili su pod nadzorom porodice, bliže okoline, ambulantnog lekara koji je periodično izdavao recepte i vršio zdravstvenu kontrolu pacijenta.
Već duže vreme u našem društvu se ne sme reći popu pop a bobu bob, a kamoli dijagnosticirati da je neko opasan ludak. Eto ti odmah za vratom nekog od zaštitnika građana. Tako se u skladu sa političkom korektnošću tvrdi da neko ima „višestruki poremećaj ličnosti“ koji se manifestuje stalnim mlaćenjem žene i dece i na kraju završi klanjem iste te žene i ubadanjem nožem socijalnih radnika i davljenjem nasmrt rođenog malog deteta. Na sve to se saznaje da je takva „višestruko poremećena ličnost“ radila na poslovima obezbeđenja estradnih ličnosti i tako svakodnevno razvijala tu „višestruku poremećenost“. Da nije bio „višestruko poremećena ličnost“ nego ludak opasan po okolinu, možda se sve ovo moglo izbeći. Reći će neko, pa nemamo dovoljno odgovarajućih ustanova za izlečenje ili izolaciju ove vrste ljudi. Tako ispada da nemamo para ni za obdaništa za decu, ni za lečenje potencijalnih ubica dece! Pa, za šta onda uopšte imamo para i na šta ih i zašto trošimo. I šta još treba da platimo i uništimo da bismo dobili međunarodni orden za likvidaciju socijalizma! Doduše, ima nešto para pa i iz belog sveta za sigurne kuće za žene koje preteknu nekoj „višestruko poremećenoj ličnosti“. Da li je to, a grbo cinično je neko to već rekao, da se pređe iz statusa drugarice u status gospođe i gospođice.
A zamislite tek da taj nesebični Zapad i ti nesebični EU fondovi, te filantrop Džordž Soroš odvoje za vrtiće samo delić para koji daju za „Ne davimo Beograd“, „Žene u crnom“ i slične destruktivne akcije „civilnog sektora“, gde bi nam bio kraj. Umesto da to učine, oni neskriveno podržavaju i medije i akcije koje temeljno uništavaju i javni moral i srpsko društvo. Što i ne bi, kada to isto svojim činjenjem ili ne činjenjem rade i mnogobrojni funkcioneri. Pišu se po stoti put nekakve medijske strategije a niko od odgovornih neće ili ne sme da, poput bezbroj nezavisnih regulatornih tela i komisija, vidi koji se tip ličnosti masovno i gotovo zvanično promoviše u našoj državi. Nema tu potrebe za nekom analizom. Potrebno je samo zaviriti u naslovne stranice tabloida i pogledati većinu najgledanijih televizijskih stanica, kao i najveći broj portala. Primera radi, otac daje punu javnu i svakodnevnu podršku ćerki, koja je potpuno plastikantski modifikovana i koja nije išla ni u kakvu školu, a čime se ponosi, za njene nastupe na televiziji u kojima  ona seksualno opšti sa nekim istih kvalifikacija i istog profila i što sutradan svečano i afirmativno objavljuju svi tabloidi. Otac s neskrivenim ponosom staje iza svoje kćeri i samo napominje da je prilikom javnog seksa njegove naslednice na nekoliko minuta isključio televizor, a onda s ponosom i u krugu šire, takođe ponosne porodice i komšiluka nastavio da prati televizijski prenos a očekujući, pri tome, da dobije i neku paru ukoliko mu ćerka pobedi u tom rijalitiju. Svi mediji mu posvećuju veliku pažnju i on tako postaje uzor modernog i pravog oca. Ćera i televizija su mu omogućili da iskaže sebe i doživi svojih pet minuta slave. Spisak kandidata za ovakvu slavu naglo se povećava i umnožava, red postaje sve duži.
Ali nije to jedini red u kojem se masovno čeka.
Većinu medija su pohodili anglosaksonski specijalisti sa profesionalnim nalogom da sve informativne emisija na televizijama počinju izveštajima o nekom počinjenom zločinu koji se odigrao toga dana. Zločin pre svega, jer tobože čovek je najveće bogatstvo koje njihove gazde svakodnevno troše ubijajući širom sveta. Što strašniji zločin, to duža početna vest u centralnoj informativnoj emisiji. Polako ali sigurno to postaje ne upozorenje i opomena nego obično navikavanje, pa i poziv na pridruživanje i put u slavu. Što se razni užasi češće odigravaju i ističu, to oni postaju sve normalniji. Stupaju na scenu razni eksperti koji imaju visoki stepen razumevanja za počinioce zločina i koji svaljuju odgovornost na socijalne uslove, celo društvo, Crkvu, policiju, srpsku istoriju i navodnu mitomaniju, konzervativne roditelje, neuspešne evropske integracije, običajnu zaostalost. Izvodi se svakodnevno obrušavanje na sve postojeće norme ponašanja. Umesto upozorenja i opomene, to postaje poziv da se svaki mogući talog netrpeljivosti ili skriveni rušilački impuls u čoveku, koji su ranije regulisali porodični odnosi ili običaji i stav okoline i društvene zajednice, razvije i prosto ubilački razuzda i pretvori u kriminalni i policijski problem. Bez ikakvog opšteg stava o normalnosti teško je da opstane bilo koje društvo i bilo koja nacija, a posebno ona malobrojna, pa ma koliko velika, kao naša, bila.
Mnogi oblici socijalizacije su pod najdirektnijim udarom počev od obaveznog služenja vojske, što je već završeno, pa sve do uništavanja sportskih društava, što je u toku. Opšte je poznato da su količine nasilja koje se emituje kroz filmsku i televizijsku produkciju nadišle svaki pokušaj razumevanja.
Političke i socijalno-ekonomske razloge, kao i samu prirodu tranzicije u kapitalizam i korporativnu globalizaciju kao opšteg uzroka pogibelji koja se odigrava ovoga puta namerno izostavljamo i to ne samo zbog ograničenog prostora. Pokušavamo da ukažemo da bi se dobar deo katastrofalnih posledica koje se odigravaju ili neminovno slede mogao otkloniti kada bi se neko ko je inače za to plaćen svoga posla pošteno i ozbiljno prihvatio, a sa spremnošću da kaže da su sva pravila političke korektnosti obične trice i kučine. Pre delovanja mora se posedovati odvažnost izricanja.
Suočavamo se sa namerno proizvedenim talasom potpunog egzistencijalnog, moralnog, političkog i socijalnog razaranja srpskog društva. Tome bi se moralo stati na put i to bez mucavih uopštavanja, banalnih politizacija i policizacija.

Piše: Milorad Vučelić za pecat.co.rs

One thought on “Odvažnost odricanja

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *