Slučaj “Jokić”: Šta je jedno u odnosu na 10 ljeta

Objavljeno: 20.7.2017.

Odluka koja je u javnosti predstavljena kao želja i volja Nikole Jokića je traga ostavila samo na imidžu mladića koji je budućnost srpske košarke.

Kao da smo već preboleli to što neće igrati na Evrobasketu, ali da li je mladić iz Sombora tako lako prešao preko toga što je preživeo proteklih nedelja, dok su svi ostali oko njega, koji, autor teksta je uveren u to, utiču više na njegov život nego on sam, ostaju negde u senci, sa “čistim obrazima“?

Svakog čuda za tri dana – izreka je koja na ovim prostorima, u ovo današnje, najmodernije doba nije baš najtačnija. Rok trajanja “vesti“ je možda dan i po i smanjuje se.

Teme se nižu, događaji pretiču jedni druge, a “šokantne” priče često ostaju samo na tom nivou – podignu prašinu i ne trude se da išta od toga razjasne, dok se javnost talasa, a “ukaljani” takvi ostaju, pa skoro zauvek.

Poslednji u nizu takvih je momak koji je punio novinske i portalske stranice, davao razloga većini dokoličara da zaborave na trenutak na sve svoje jadove koji ih muče i koje ne mogu da reše time što je “tamo negde daleko” predstavljao svoju državu na divan način, pokazavši celom svetu da je Srbija zemlja koja rađa briljantne košarkaše.

Nikola Jokić je od nacionalnog heroja postao instant nacionalni izdajnik u očima onih koji se busaju u “rodoljubne srpske grudi”, time što je doneta odluka da ovog leta preskoči okupljanje reprezentacije.

Genijalni čovek iz Sombora, sakriven iza bebećeg lica i nezgrapnog tela na kome će raditi celo leto, uradio je nešto što je sasvim normalna stvar ili je bar neko u njegovo ime odlučio tako – košarku ima u malom prstu, ali da bi mogao da pokreće svoj briljantni um neophodna mu je i gvozdena mašina.

Sezona za njim je bila brutalno teška, a tek kakva će biti sledeća… A kakve će biti narednih desetak, imajući u vidu način na koji se on razvija. Od debeljuce je postao momak sa izgledom koji je pristojan za vrhunskog sportistu, ali “samo pristojan“.

Da bi u narednih desetak godina bio vođa reprezentacije i da bi postao dugoročno konkurentan u fizički sve zahtevnijoj NBA ligi, mora da ide u korak s vremenom – da je neko na vreme vodio računa o njemu i da mu je stavio do znanja da s kilom bureka dnevno neće daleko stići, danas bi stvari bile drugačije.

Ipak, želja za momentalnim uspehom, bez osećaja za stvari koje dobrobit mogu da donesu u budućnosti, da li bližoj, da li daljoj, zaslepila nas je, princip “sve i odmah” ne zna za “odloženo dejstvo” i “viši cilj”, a tek koliko smo mali i bedni da pobacamo sve drvlje i kamenje koje nam se nakupilo na jednog 22-godišnjaka…

Jokić ne duguje ništa Srbiji, niti bilo kome od nas

Da li se sećate priče o tome kako je nestvarni talenat jednog bucmastog dečaka isplivao na površinu, iako su postojali svi uslovi da se to nikada ne desi?

Pronašao ga je lovac na talente, privatno lice, biznismen, čovek koji je iskoristio rupe koje su ostale iza onih kojima bi to trebalo da bude posao da takvih rupa ne bude i Srbiji dao Nikolu Jokića, ovakvog kakvog sada znamo, za kojim kukamo i na koga smo besni.

Ako Miodraga Ražnatovića iko vidi kao državu Srbiju, onda se može reći da je njegov pulen dužan i državi… Ali, vlasnik Beobasketa, prema svim parametrima, nije to, a jedini je zaslužan za (veoma je važno) mogućnost da svi mi zajedno gledamo kako Jokić koristi svoj bogom dani talenat.

Zašto Jokića nije prepoznao nekakav skauting tim Košarkaškog saveza Srbije? Pa da se na vreme počelo sa treniranjem tela koje nosi neverovatan talenat? Ili da se obezbedi da se jasno stavi do znanja čiji je on reprezentativac – menadžera sa državljanstvom Srbije ili košarkaške ogranizacije pod pokroviteljstvom države Srbije?

Da li treba podsećati da je Nemanja Bjelica u nacionalnom dresu debitovao tek kao senior? Da za Bogdana Bogdanovića nekada nije bilo mesta ni u selekciji Beograda? Da li oni kojima je to posao zaista brinu o deci koja bi za pet, deset, dvadeset godina trebalo da budu nosioci reprezentacija? Da li to treba da radi jedan menadžer ili jedna državna institucija?

E, pa možda bismo tek onda, kada bi se jasno podelile uloge i opisi poslova, mogli da kažemo da je Jokić ili bilo koji drugi igrač dužan da bude konstantno na raspolaganju reprezentacijama koje selektuju stručnjaci koji su zaposlenici upravo tog Košarkaškog saveza Srbije. Ovako, to nije slučaj.

O rodoljublju, patriotizmu, emociji, kultu reprezentacije, “zovu rodne grude“, pa i ne vredi pričati, koliko država voli vas toliko i vi treba da volite državu, jer niste vi vlasništvo države, već je ona vlasništvo vas, ali to su neke druge i daleko kompleksnije teme.

Sportisti u Srbiji dobiju ljubav od Srbije tek kada joj donesu nešto veliko, do tada su ostavljeni uglavnom sami sebi, a onda se, kao po nekom automatizmu, očekuje da velike stvari stižu i stižu u nedogled.

Kome nije jasno – primer Novaka Đokovića je više nego jasan pokazatelj toga, u slavlju ga slavimo, u nedaćama ga zatopimo katranom, uvaljamo u perje, pitamo se gde plaća porez i da li se i dalje krsti sa tri prsta.

Miškov manevar i američki principi

Govorkalo se tu i tamo “da li će Denver da pusti Jokića“, ali ne toliko glasno dok se na TV Pink nije oglasio Ražnatović, izjavom koja je u medijima odjeknula bombastično i koja je shvaćena kao da “Nagetsi ne daju Jokiću da igra za Srbiju“.

To je trebalo da bude jasan znak da selektor Aleksandar Đorđević neće na raspolaganju imati kreativnog centra, ali je javnost ostavljena “na žeravici“, mržnja je usmerena ka “omraženim Amerikancima koji nam otimaju decu“, (a mi se kao trudimo da ih zadržimo) kao i “izdajniku Jokiću“ (a mi smo kao bogom dani da presuđujemo ko je šta).

“On ima veliku želju da igra, ali videćemo šta će se dogoditi“, rekao je Ražnatović 17. aprila i time izazvao buru, dok je jedna, još važnija rečenica, ostala daleko u dnu skoro svih medijskih izveštaja o tome, a ona glasi:

“Sporno je samo ovo leto, narednih 5-10 nije sigurno, ali ovo im je bitno“.

Ražnatovićeve optužbe na račun Denvera su demantovane, javio se generalni menadžer Nagetsa Arturas Karnišovas, rekavši za Večernje novosti da na osnovu dogovora FIBA i NBA Denver ne može i neće da blokira Jokićev nastup za reprezentaciju.

Konačno, posle svega toga, oglasio se i predsednik KSS Predrag Danilović, izjavom koja bi mogla da predstavlja utopijsko svetlo u pomračini koja postoji kroz “diktaturu menadžerijata“ i slabost kompletne evropske košarke koja je u nikad goroj poziciji, u organizacionom smislu.

“S obzirom na učestalu neprofesionalnost da se o kandidatima za košarkašku reprezentaciju prve vesti o eventualnom otkazivanju učešća često šalju kroz medije preko trećih lica, umesto da se najpre obavesti KSS, želimo da ukratko objasnimo istinitu činjenicu. Nijedan NBA, niti bilo koji drugi klub, nema pravo ni mogućnost, osim u slučaju povrede, da svojim igračima koji su pod ugovorom zabrani igranje za nacionalne timove, iz mnogo razloga. Pre svega, jer se kroz reprezentativne pripreme i takmičenja igrači razvijaju i vraćaju u klubove mnogo bolji i zreliji. Klubovima je u direktnom interesu da što više njihovih igrača postanu standardni reprezentativci, pogotovo onih reprezentacija koje imaju šansu da se kroz takmičenja bore za osvajanje medalja“, naveo je Danilović.

Nekoliko stvari je prvi čovek KSS prenebregao… Denver je oko Jokića pregovarao sa “trećim licem“, tako da je u ovom slučaju KSS treća strana. Želeli da priznamo ili ne, stvari stoje ovako – generalni menadžeri NBA timova i menadžeri igrača se pitaju o svemu, igrači i savezi su tu “treća strana“.

Dalje, Denveru ne treba “bolji i zreliji“ Jokić, njima treba Jokić-mašina, koja će imati dovoljno snažna leđa da predvodi i nosi franšizu koja je željna velikih svetala NBA lige. Tada će postati bolji i zreliji, po logici američkog sistema poslovanja u košarci.

Treće i najvažnije, čisto da stvari budu realne i u skladu sa današnjim stanjem stvari – nijedan NBA klub ni najmanje ne zanima da li će njegov igrač biti reprezentativac svoje zemlje, a svaki generalni menadžer, osim eventualno Vlada Divca, sudeći po njegovom obraćanju putem FIBA, želeo bi da se tokom leta njegov igrač maksimalno spremi za sve izazove u narednoj sezoni, a ne da rizikuje povredu ili da se bavi onim stvarima za koje oni misle da nisu važne.

Evropa NBA ligu zanima samo kao tržište, uzimaju najbolje od nje, a ako joj se svidi i donosi joj korist, zna da je sačuva, neguje i izvuče maksimum iz nje. I da je dobro plati za to. Tržišne veze su toliko produbljene da se ono širi i u “drugu ligu”, tako da “preko bare” odlaze i igrači koji nisu dostigli elitu na evropskom nivou.

Stari kontinent nije imao priliku da uživo vidi igre Dirka Novickog ili Janisa Adetokumba, Jokić je “srednjoškolac”, a prohodnost igrača koji iz klubova koji nisu ni pomislili da ikada mogu da se nađu u takmičenju ranga Evrolige je tolika da su u NBA stigli Timoti Luvavu i Rade Zagorac – direktno. Tako je, prihvatili smo takav sistem i moramo da živimo sa tim.

Sa tim recimo živi i Duško Vujošević u reprezentaciji BiH – Jusuf Nurkić se kali u Portlandu, jer ne bi baš voleli da mu se ponavljaju padanja na driblinge protivničkih bekova.

Činjenica je, NBA timovi ne mogu da “zabrane” igraču da nastupa za svoju selekciju, ali mogu da “dobronamerno sugerišu”, kao što to mogu da urade i druge uključene strane iz okruženja igrača. U tome smo najveći ekstrem videli u drugom sportu, popularnijem i očiglednijem – slučaj Andrije Živkovića.

Jedno leto je jedno leto – decenija je decenija

Kratko pamćenje se često navodi kao jedna od velikih nacionalnih mana, ali tome treba dodati i kratkovidost. Podsetimo, Jokić ima svega 22 godine i pred njim je verovatno petnaestak godina briljantne karijere, ukoliko ga zdravlje i sreća posluže.

Za ovo drugo verovatno ne bi trebalo da brine jer poseduje vrlinu koja se u modernom dobu pomalo izgubila – ljubitelji gejming franšize 2K se verovatno sećaju uvodnika Lebrona Džejmsa koji kaže da “košarka nije laka“ – Jokić je sušta suprotnost toga… Da, košarka je najlakša igra na svetu za dete koje ume da se igra i to ga čini srećnim. Da nije tako, ostao bi veran bureku, koka-koli i trkačkim konjima.

Zdravlje se u američkom košarkaškom sistemu se ne prepušta slučaju. Koliko je samo brutalnih talenata izgubljeno zbog povreda koje nisu ili su kasno prepoznate ili čak nezalečene, a tek koliko je igrača stradalo sve zbog toga što njihova fizička konstitucija nije mogla da izdrži pakleni ritam NBA lige.

Niko ne želi da to bude slučaj s Jokićem. Ni Denver Nagetsi, ni njegov menadžer, verovatno nijedan ljubitelj košarke u Srbiji, a čak ni oni koji su dali sebi za pravo da tom zlatnom mladiću upućuju uvrede, kletve…

U prilog tome koliko je individualni rad u letnjim, vansezonskim mesecima važan, govori i izjava Miloša Teodosića od prošlog leta, kada je istakao da bi njegova karijera verovatno išla u boljem (ako ikako to može) smeru, da je imao više vremena da posveti svom telu.

Telo – najveći problem u Jokićevom košarkaškom životu, a evidentno je da se rad isplaćuje, iz godine u godinu nekadašnji debeljuca izgleda sve bolje i isklesanije. Da vrhunski kondicioni treneri iz Denvera ne misle tako ne bi dolazili u Sombor. A ne bi ni prvi trener Majk Meloun, da ne vidi da u Jokari ima zlatan grumen.

Ne bi Jokiću bilo loše ni da provede leto sa Đorđevićem, ali provodiće narednih desetak, isklesaniji nego što je sada, iskusniji nego što je sada, zreliji nego što je sada, sa većim kredibilitetom nego što ima sada i mogućnošću da samostalno donosi odluke o svojoj karijeri.

Do tada, setite se prošlogodišnje “šokantne teme“. Boban Marjanović je presedeo celu sezonu, željan je košarke, reprezentacije, da pokaže svima onima koji su ga osuđivali da je uradio pravu stvar i da je bolji igrač nego ranije.

Bićemo i bez Nemanje Bjelice ove godine, što je posledica teškog privikavanja na fizičke izazove u NBA ligi…

Od jeseni će u Americi igrati i Miloš Teodosić i Bogdan Bogdanović, koji možda neće imati problem sa tim, ali su razlike između evropske i američke košarke tolike da neke stvari ne mogu da se shvate garantovanim.

Ne treba previše brinuti o putu kojim je krenuo Jokić, iako plasiranje informacija o ovogodišnjem trasiranju nije bilo najsrećnije, od oktobra ćete opet ulaziti na stranice portala i trčati na poslednje strane dnevnih listova da biste videli šta je uradio mladi Somborac i šta je ko i da li je napisao išta o njemu.

A i glasati da se pojavi na Ol-star utakmici, ako ni zbog čega drugog, onda bar da bismo svi zajedno uskliknuli kao u filmu Kad porastem biću kengur – “Sin Srbije, princ Dunava i Save…“

I ne osuđujte, medalja ima dve strane, izaberite lepšu i uživajte u lepoti košarke koju nam priređuju naši zemljaci, na bilo kom nivou i ne zaboravite da živimo u vremenu u kom emocija, morala, pravičnosti, rodoljublja, svega lepog čega se setite – nema.

Interesi velikih i moćnih kreiraju sudbine i živote, a sport je odavno postao mnogo više od puke igre, a pravila određuju igrači kojima lopta ili neki drugi rekvizit odavno više nisu u rukama, ako su ikada i bili.

P.SAutor uz tekst prilaže i, nešto što bi pojedine kolege nazvale “bonus video”. Radi se o snimku treninga koje u međusezoni radi Džulijus Rendl, krilni centar Los Anđeles Lejkersa i igrač koji ima poteškoće slične Jokićevim. 

Na snimku možete videti “pre” i “posle”, ali i shvatiti šta NBA liga traži od igrača kojima daje milionske ugovore – perfektnu fizičku spremnost, “snagu koja klade valja” kako bi “um carovao lakše”.

Sve ono kroz šta prolazi Rendl, moraće da prođe i Jokić jer svi oko njega žele, sigurno i on sam, da od sebe i svog talenta izvuče najviše…

Koristi od toga ima svako ko se nalazi u krugu, nekome je to slava, nekome moć, nekome novac, nekome prestiž, a reprezentaciji Srbije će dobiti predvodnika generacije. Doduše, moraće malo da sačeka na to, jer je on “NBA zvezda”. Da li može? Moraće, takva su vremena i okolnosti.

Spasoje Veselinović za b92.net

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *