Šokantni hamburški prizori

Objavljeno: 15.7.2017.

Piše: Miroslav Stojanović

Olako prenebregavanje dubljih razloga eksplozivnog izliva gneva: Dosad nezapamćenu pobunu protiv kapitalizma i svega onog što je, u najdrastičnijem vidu, doneo i donosi, od razarajućih ratova do dramatičnog socijalnog raslojavanja, s odsustvom solidarnosti i društvene odgovornosti, pokrila je i prekrila teška senka nasilničkog i bestijalnog divljanja kriminalnih grupa koje su za sobom ostavile pustoš na ulicama (pre)lepe hanzeatske metropole

Politički vruć krompir ostao je u rukama domaćina: nemački političari, mediji i policajci baviće se, očigledno, još dugo, veoma dugo, dramatičnim i drastičnim, posledicama velikog skupa (G20), koji je, umesto idiličnih slika, iz zaista (pre)lepog lučkog, otvorenog i tolerantnog hanzeatskog grada Hamburga, u svet odaslao šokantne, zastrašujuće prizore rušilačkog nasilja. Prizore koji su, u mnogo čemu, bili uporedivi (samo) sa scenama (bestijalnog) građanskog rata.
Za sve druge će minuli samit, najavljen u „Pečatu“ (prošli broj) kao „skup visokog rizika“, biti upamćen po prvom, „istorijskom susretu“ dvojice najmoćnijih, (posve) različitih lidera sveta Donalda Trampa i Vladimira Putina. Iako se može reći da je ruski predsednik iz ovog „meča godine“, kako ga je, sportski, najavila i označila rimska „Republika“, izašao kao pobednik, bio je to, svakom na svoj način, zajednički trijumf.

Suvereni vladar svetske scene „Izopšten“ (zbog Krima) iz privilegovanog (zapadnog) kluba sedmorice (G7), Putin je ovoga puta, na široj, i važnijoj sceni (neformalna svetska vlada) suvereno nastupao i bukvalno vladao njom. Na drastičan način pokazala se sva apsurdnost insistiranja na političkom izolovanju ruskog predsednika. Ni traga od svega toga u Hamburgu: svi su se „otimali“ o Putina, upinjući se, grozničavo, da makar koji minut budu, van plenarnih sesija, neposredno, oči u oči, s njim.
Tramp se pak, najviše zahvaljujući Putinu, prvi put uočljivije počeo oslobađati balasta (histerične) rusofobije u sopstvenoj zemlji koja mu je, drastično i dramatično, vezivala ruke u definisanju spoljne politike. Sve ga je to, naime,  udaljavalo od strateškog cilja formulisanog u izbornoj kampanji: da okrene, radikalno, list u američko-ruskim odnosima. I uspostavi dijalog sa „pravim, snažnim liderom“ (Putinom). I taj čas je, konačno, kucnuo: sporazumeli smo se, rekao je odmah posle susreta sa ruskim predsednikom, „vreme je da konstruktivno radimo sa Rusijom“.

Proradila „hemija“ Tek je u Hamburgu između njih dvojice proradila „hemija“: neposredan susret učinio je ono što serija prethodnih telefonskih razgovora nije mogla. A da je i jednom i drugom konačni susret „oči u oči“ bio važniji od svega drugog što se zbivalo u Hamburgu, govori, na ilustrativan način, neplanirano dug razgovor, više od dva sata, čije trajanje je poremetilo nemački precizno formulisan scenario. Putin i Tramp nisu hajali za obaveze koje su ih potom čekale, pojedinačne, neformalne, razgovore sa drugim državnicima, pa ni za spektakularni koncert u novoj zgradi filharmonije, prestižnom i (pre)skupom objektu: upadljivo je kasnio zbog njih dvojice.
I novinar „Bi-Bi-Sija“ (Džon Sopel) konstatovao je da će i sam Tramp samit pamtiti (isključivo) po susretu s Putinom. Taj susret je bacio u zasenak čak i dan proveden (prethodno) u Varšavi gde su mu klicale hiljade Poljaka. A mora se imati na umu, primetio je (dakako engleski cinično) ovaj novinar, „da ushićena masa na njega (Trampa) deluje isto kao punjač za baterije na Tesla automobile“.

Presecanje „ruske kontroverze“ U svakom slučaju, Tramp se u Vašington vratio s naglašenim olakšanjem, uveren da su, napokon, presečene i „ruske kontroverze“, uključujući i spekulacije o famoznim sajber napadima i navodnom uticaju na ishod američkih predsedničkih izbora. Ponadao se da mu je, posle ovog susreta, s vrata konačno skinuta jedna (velika) mora. Očigledno prerano: uticajni mediji, s kojima je i dalje u neprestanom, i žestokom ratu, optužili su ga da je olako poverovao „prepredenom“ ruskom predsedniku.
Više uticajnih ličnosti, uključujući i one iz Republikanske stranke, oštro je kritikovalo, na primer, Trampovu izjavu da je s Putinom razgovarao o formiranju (zajedničke) jedinice za sajber bezbednost, kako bi bilo kakvo „hakovanje“ bilo sprečeno, uz opasku da je ruski predsednik kategorički porekao, na njegovo uporno, nekoliko puta ponovljeno pitanje, bilo kakvo rusko mešanje u američke izbore.
Oglasila se, tim povodom, čak i američka ambasadorka u Ujedinjenim nacijama Niki Hejli, tvrdeći da Sjedinjene Američke Države ne mogu, i da nikad neće „verovati Rusiji“. Republikanski senator Lindzi Grejem, predsednik odbora za oružane snage, priznaje da politička realnost i pragmatičnost nalažu komunikaciju s Putinom, ali sumnja da će on ikada biti „saveznik od poverenja i pouzdan, konstruktivan partner“. „Vašington post“ je dosolio: najnovije napade na poslovne sisteme u američkim nuklearkama i drugim energetskim kompanijama sproveli su hakeri ruske vlade!

Bizaran detalj kao „skandal“ Uprkos priznanju da je njegov nastup u Hamburgu ovoga puta prošao „bez gafova“, uticajni američki mediji su uzeli na nišan bizaran detalj, proglašavajući ga za skandal. Oštro su, naime, kritikovali činjenicu da je njegova mezimica Ivanka, tokom jedne sesije sela, kad je predsednik, nekim povodom i razlogom, napustio dvoranu, na njegovo mesto između kineskog predsednika i britanske premijerke: ona ne može, i ne bi to smela, da zastupa SAD i štiti američke interese. Morala je da priskoči, u njenu odbranu, nemačka kancelarka. Trampova je kći, objasnila je Merkelova, u Hamburgu bila član zvanične američke delegacije. A u tom času je, inače, na dnevnom redu bila „njena tema“: inicijativa o formiranju posebnog fonda (trista miliona dolara) za pomoć, i podsticaj, ženama u Africi.
O zaista zapanjujućem nasilju i divljanju nekih demonstranata, koji su napravili pravu pustoš u pojedinim gradskim četvrtima Hamburga, i pravom ratu s policijom (teže i lakše povređeno je pet stotina policajaca!) ovom prilikom ne treba trošiti reči: televizijski snimci ovog pustošnog i razarajućeg pohoda govore više od svih reči. I ranije su ovakvi skupovi snažno „elektrisali“ njihove protivnike. Ne pamti se, međutim, tolika zastrašujuća eksplozija gneva, koja ne prestaje da uskovitlava zapaljive političke strasti u Nemačkoj dovodeći atmosferu u javnosti do usijanja.

Pakleni doček Najmanje se, pri svemu tome, govori o dubljim uzrocima i korenima otvorene, dosad nezapamćene i prave pobune protiv kapitalizma i svega onoga što on, u najdrastičnijem vidu, i eksplozivnoj mešavini, donosi: ratove, migrantske seobe, dramatično socijalno raslojavanje, masovno bankarsko ropstvo, odsustvo solidarnosti i društvene odgovornosti. I što je ovoga puta u Hamburg dovelo, na mirne, ali odlučne demonstracije, desetine hiljada ljudi iz čitave Evrope.
Tragom olako prećutanih razloga velike pobune i eksplozivnog izliva gneva, u medijskim i političkim varničenjima što ne prestaju, u prvi plan su stavljeni nasilnici koji su divljali hamburškim ulicama, rušeći, pljačkajući i paleći sve pred sobom, od parkiranih automobila do trgovina i restorana. I traganje za političkom odgovornošću za nezapamćen hamburški haos i pakleni doček (jedan od slogana ispisanih na transparentima glasio je: „Dobro došli u pakao“) mnogobrojnim delegacijama i učesnicima velikog skupa koji je pratilo više od četiri hiljade akreditovanih novinara.
Opet su, naime, oživele žustre i žučne rasprave o tome da li je skup takvih razmera, i rizika, uopšte trebalo organizovati u velikom gradu, gde je vraški teško držati sve pod kontrolom. U nekim trenucima, uprkos angažovanju više od dvadeset hiljada policajaca, uključujući i specijalnu, antiterorističku jedinicu GSG 9, država je, s isključivim monopolom (policijske) sile, bila prinuđena na „uzmicanje i kapitulaciju“.

Gradonačelnik i kancelarka U tom žučnom preispitivanju, na nišan je posebno uzet gradonačelnik Hamburga (grad, inače, ima status pokrajine) socijaldemokrata Olaf Šolc. On je, uprkos otvorenim rezervama njegovih kolega iz vrha stranke, među kojima su se našli šef diplomatije Zigmar Gabrijel i socijaldemokratski kandidat za kancelara Martin Šulc, egzaltirano prihvatio ideju Angele Merkel da se u njegovom gradu, i gradu gde je ona rođena, održi veliki skup.
Sada mu se politički obija o glavu izričitost kojom je tvrdio da će gradske vlasti garantovati nesmetano održavanje skupa i punu bezbednost stanovnicima i poslovnim ljudima. I gradonačelnik i kancelarka su protežiranjem Hamburga, snažno i ortački, u tome videli priliku da politički profitiraju: u svet će, računali su, otići idilične slike koje će potom moći da politički kapitalizuju. Šolc za učvršćivanje ionako (dosad) jake pozicije u stranačkom vrhu (spominjan je, uz Šulca, kao potencijalan, i ozbiljan, kandidat za kancelara), a Merkelova u završnici izborne kampanje.
Bio je to, ispostavilo se, račun bez krčmara, i mogao bi da ima političku cenu i nepredvidive posledice. Opozicija u Hamburgu, a čine je konzervativci (demohrišćani) stranke Angele Merkel, traže gradonačelnikovu neopozivu ostavku. I došlo je do (ne)očekivanog paradoksa. U odbranu Olafa Šolca ustali su najbliži, i najuticajniji, kancelarkini saradnici: zaoštravanje pitanja njegove odgovornosti ne bi moglo da mimoiđe odgovornost i same Merkelove!

Kriminalci, a ne levičari Lavina je, međutim, krenula i ne može se zaustaviti. Ona bi, u politički osetljivim danima koji slede – do izbora za Bundestag (24. septembra) ostalo je samo još nekoliko nedelja – mogla ipak više nauditi socijaldemokratama nego konzervativcima: iz konzervativnih, političkih i medijskih krugova uporno se natura teza da su za haos u Hamburgu odgovorni levičarski ekstremisti i njihova fanatična „gradska gerila“.
Prvaci Socijaldemokratske partije (SPD), koji sebe smatraju strankom levice, žustro i energično odbijaju dovođenje nasilnika koji su ostavili pustoš za sobom u bilo kakvu vezu sa levicom. Reč je, kažu, o kriminalcima koji se (samo i lažno) predstavljaju kao levičari. Pravi levičari poštuju ljudsko dostojanstvo, tuđu imovinu i – groze se nasilja. Ostaje da se vidi čije će poruke, u zahuktaloj izbornoj kampanji, i zapaljivoj političkoj atmosferi, pred glasačkim kutijama delovati uverljivije i efektnije.

Piše: Miroslav Stojanović za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *