S ove strane duge

Objavljeno: 23.6.2017.

Piše: Nikola Vrzić

Srbija dobija premijerku iz USAID-a. Kome će Ana Brnabić biti lojalna – USAID-u, predsedniku Aleksandru Vučiću ili Srbiji?

Pravo je čudo, koje se može pripisati čistom politikanstvu ili uskogrudoj zavidnosti, što Dragan Šutanovac, Saša Janković i njima slični javni zastupnici evroameričkih vrednosti u Srbiji nisu izrazili javno oduševljenje odlukom predsednika Srbije Aleksandra Vučića da njegovu doskorašnju fotelju nasledi dosadašnja ministarka državne uprave i lokalne samouprave Ana Brnabić. Jer, naveo je britanski „Telegraf“, „nominacija Brnabićeve smatra se Vučićevim okretom ka Zapadu uprkos snažnom pritisku Rusije da očuva svoj uticaj u regionu“, a i francuski „Figaro“ konstatovao je da je njenim odabirom Vučić „ulepšao sliku svoje zemlje u očima Zapada, a simbolično se ogradio od Rusije, gde je položaj homoseksualaca nezavidan“. Nije li baš to, naime, ono što Šutanovac, Janković (i njima slični) žele Srbiji, da bude lepa Zapadu i proporcionalno ograđena od Rusije, i zašto su onda svi oni nezadovoljni osim ako nisu politikanti ili samo ljubomorni što sami nisu stigli u tu izuzetnu priliku da Anu Brnabić, u inat Putinu, izvuku iz šešira sa kadrovima spremnim da udovolje Zapadu?
ZABRINjAVAJUĆA BIOGRAFIJA Tek, bez obzira na ovaj izostanak oduševljenja, pa i sumnju izraženu zbog izbora Ane Brnabić – Dragan Šutanovac: „Izbor Ane Brnabić je odraz Vučićevog straha od gubitka moći unutar SNS-a. Njoj je namenio ulogu konduktera, dok će politički mašinovođa biti (Ivica) Dačić, a zemlju će i dalje voditi Vučić. Dodatno, on na ovaj način pokušava da obmane i Istok i Zapad“ – bez obzira na ove tvrdnje i sumnjičenja, dakle, a o njima će još reči biti kasnije, srpski nastrojeni deo srpske javnosti ima razloga da bude nezadovoljan, pa i obespokojen odabirom Ane Brnabić.

Ne zbog njenog seksualnog opredeljenja koje sad oduševljeno ističu zapadni mediji – ima ih takvog opredeljenja koji su vrlo srpski nastrojeni, uostalom – niti zbog hrvatskog porekla po dedi s očeve strane, nego zbog njene dosadašnje radne biografije.

Društvena aktivnost Ane Brnabić započela je radom u Srpskom informativnom centru u Londonu tokom 1999. i 2000. godine, gde je (stoji u odeljku „par reči o sebi“ na sajtu „Ženske vlade“) promovisala „ciljeve i politike srpske opozicije“, pošto je centar pretrpeo unutrašnje previranje i napravio javni otklon od Slobodana Miloševića u avgustu 1999, iako ga je do tada vatreno branio pred britanskom javnošću. Što se daljeg političkog angažovanja tiče, između avgusta i oktobra 2002. bila je medijski konsultant predsedničke kampanje Miroljuba Labusa, što će reći, još jedan ekspert, i kao takvu su je, 2007. odnosno 2008, angažovali Beogradski fond za političku izuzetnost Sonje Liht, dugogodišnje prve dame Džordža Soroša za Srbiju, i IREX, NVO među čijim su sponzorima i Soroševa Fondacija za otvoreno društvo, i ministarstva spoljnih poslova SAD i Velike Britanije, i USAID…

RAD ZA USAID Upravo je ovde USAID naročito interesantan, zato što je Brnabićeva sa USAID-om, na različitim projektima u Srbiji, počela da sarađuje u oktobru 2002. godine, samo nekoliko meseci pošto se vratila u Srbiju – radila je za USAID i u Rumuniji 2003. godine – i ta će saradnja potrajati sve do 2011, kada je postala direktor kompanije „Kontinental vind Srbija“ (reč je, podsećamo, o kompaniji koju je Aleksandar Vučić svojevremeno optužio da ga je ogovarala kod nekolicine članova američkog kongresa, da bi Brnabićeva potom javno stala u zaštitu tadašnjeg premijera Srbije i podnela ostavku u kompaniji).

U svakom slučaju, USAID spomenusmo tako naglašeno zato što je, da podsetimo i na to, a „Pečat“ je o tome već naširoko pisao u više navrata, reč o organizaciji koja deluje po instrukcijama predsednika SAD, državnog sekretara i Nacionalnog saveta za bezbednost u kome sede šefovi njihove obaveštajne zajednice. Ovo, naravno, ne znači da su američki špijuni svi koji su ikada radili za USAID, ali znači da su svi koji su ikada radili za USAID radili na osnovu instrukcija šefova svih američkih špijuna, pa dalje niz lanac komandovanja. Jedna od takvih sad dolazi na čelo srpske vlade.

MALIGNI UTICAJ RUSIJE Situacija je utoliko ozbiljnija što se nalazimo u vremenu pojačanog američkog angažovanja na Balkanu, uz najave daljeg jačanja. O tome svedoči već i učestalost balkanskih putovanja Brajana Hojta Jia, činovnika Stejt departmenta zaduženog za naš slučaj. Dodatno o tome svedoči i činjenica da njegove posete nisu kurtoazne, u šta su se najdrastičnije uverili Makedonci i njihov predsednik Đorđe Ivanov, koji je, pošto mu je Hojt Ji nešto šapnuo na uvo, iznenada prestao da se opire vladi Zorana Zaeva i Tiranske platforme. A svedočilo se o pojačavanju američkog pritiska na Balkan, da bi se Balkan zaštitio od „malignog ruskog uticaja“, i pred Potkomitetom za Evropu i regionalnu bezbednosnu saradnju Komiteta za spoljne poslove američkog Senata prošle srede, 14. juna.

Svedočeći pred ovim potkomitetom o malignom ruskom uticaju (RMI – skovali su već i skraćenicu), Hojt Ji je – interesantne li veze s našom budućom premijerkom – naročito ukazao na značaj USAID-ovog delovanja u Srbiji kao jednog od sredstava za obuzdavanje RMI-a, kritikovao je regionalnu zavisnost od ruskog gasa i oslanjanje na rusko oružje zato što su to očigledni načini za garantovanje ostanka u ruskoj (umesto u američkoj) orbiti, najavio je američku podršku nezavisnim medijima i istraživačkim novinarima ne bi li se njima suprotstavili „široko rasprostranjenoj ruskoj propagandnoj mašineriji“ (uputstvo za razumevanje svih budućih tekstova koje proizvedu ove nezavisne i istraživačke tvornice medijskih sadržaja: ne radi, ili makar ne dovoljno, za američke interese onaj ko im se nađe na debljem kraju), i, što je najvažnije, rekao je Hojt Ji ovom prilikom da će Vašington pomoći lokalnim balkanskim liderima da se „suprotstave malignim stranim interesima“, što tumačimo kao najavu sve žešćeg američkog pritiska na srpske vlasti da okrenu leđa Rusiji.

VILSONOVA PRETNjA Upravo s tim u vezi, beležimo i ono što je, na istom saslušanju, rekao izvršni potpredsednik Atlantskog saveta iz Vašingtona Dejmon Vilson, koji je još pre dve i po godine pozvao na jačanje američkog pritiska na Balkan a njegove se reči upravo sad ostvaruju; pri čemu je, naravno, jasno da Vilson nije vidovit pa je zato predvideo ovo što nam se sad događa, niti je on sam po sebi uticajan pa nam se zato sada događa ono što nam je i predvideo, već Dejmon Vilson pripada strukturi koja u Vašingtonu odlučuje o njegovoj spoljnoj politici – Atlantski savet okuplja bivše šefove Stejt departmenta, CIA, nacionalne savetnike za bezbednost, Džordža Soroša i slične filantrope…, a sam Vilson je u dva navrata bio funkcioner u Nacionalnom savetu za bezbednost, zadužen upravo za naše delove planete – i zato ga treba saslušati vrlo pažljivo.

Vilsonova dijagnoza – ukratko – kaže da se u prethodnom periodu Amerika isuviše povukla s Balkana, što je stvorilo uslove za „pokušaje Kremlja da promeni pravila posthladnoratovske ere“. „Moja centralna poruka je da nastavljena američka ambivalencija danas može da izazove krizu sutra, a to bi zauzvrat zahtevalo mnogo veći stepen američkog angažovanja nego što je potrebno da bi se takva kriza izbegla“, rekao je Vilson, oštro kritikujući bivšeg makedonskog premijera Nikolu Gruevskog i predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, koje je označio kao ruske ljude. Vučiću nije zalepio tu etiketu iako bi to u Srbiji, i to sa dobrim razlogom, bilo shvaćeno kao kompliment, ali jeste kritikovao Srbiju zbog zavisnosti od ruskog gasa, zato što „ruske obaveštajne službe bez ometanja operišu u Srbiji“, i zbog, naravno, Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu. I eto zašto još nema diplomatskog imuniteta za zaposlene u tom centru.

Ključna pak Vilsonova poruka, koja se nadovezuje na najavu Hojta Jia američke pomoći u odupiranju malignom uticaju Rusije, sastoji se u pozivu na trajno američko vojno prisustvo u bazi Bondstil radi odvraćanja Rusije, koje bi trebalo da bude propraćeno „istorijskim zbližavanjem sa Srbijom“. I to bi čak i moglo da zazvuči lepo da nije Vilsonovog pojašnjenja šta to istorijsko zbližavanje zapravo znači: „Srpski političari balansiraju između agresivne, neprivlačne Rusije i ambivalentnog, ali privlačnog Zapada… Treba da se borimo za naklonost Srbije i njenog naroda, ali i da sasvim jasno poručimo da dalje balansiranje predstavlja opasan kurs.“

Drugim rečima, sve je izvesnije da će pred nas uskoro biti ispostavljen ultimatum da pokidamo veze s Rusima, što uključuje i naše odustajanje od dalje borbe za Kosovo i Metohiju, jer važeća američka procena kaže da se ruski uticaj na Srbiju bazira i na ruskom protivljenju nezavisnosti Kosova u Savetu bezbednosti UN; ako se Kosova sami odreknemo, ta poluga uticaja nestaje.

A kada to oposlimo, stigao je Vilson i to da najavi, na redu je gašenje Republike Srpske: „Ove mere omogućiće nestajanje opakog ruskog uticaja u regionu, i počeće da guraju Srbiju u evropski kamp… Pošto su ove mere sprovedene, Sjedinjene Države mogu da se pridruže svojim evropskim partnerima u sprovođenju fundamentalnih mera za izgradnju jedinstvene Bosne. Ponovno otvaranje Dejtona zahteva nivo političkog, diplomatskog i bezbednosnog angažovanja za koje ni SAD ni EU još nisu spremne. Za to nam je najpre potreban momentum, kako bismo mogli da se izborimo s ovim složenim zadatkom.“

TRI SCENARIJA Sve u svemu, sledi nam, ako već i nije započeo, pojačani američki pritisak da se oslobodimo i Rusije, i Kosova i Metohije, i Republike Srpske. A na čelo srpske vlade dolazi dugogodišnja saradnica USAID-a.

Da li to znači da je Aleksandar Vučić već popustio pred ovim pritiscima? Ili pak u njegov izbor Ane Brnabić ne treba unapred učitavati toliko smisla? Ovakvu mogućnost ne spominjemo (samo) zato što je Dragan Šutanovac izrazio sumnju u tumačenje da njen odabir najavljuje nagli zaokret ka Zapadu, pa ni samo zbog toga što je i sam Vučić rekao da će ona biti zadužena za ekonomski, a Ivica Dačić za politički deo delovanja vlade; Dačić trenutno zaista slovi za bliskog Rusiji pa bi to moglo da otkloni deo sumnji, ali mučna je budućnost odnosa s Rusijom ako će da zavisi od Dačićeve posvećenosti i nepokolebljivog karaktera.

Suština je, međutim, u tome što je potpuno jasno da će, koga god da je odabrao za svog naslednika u Nemanjinoj 11, Aleksandar Vučić nastaviti da vodi glavnu reč i da utvrđuje osnovne pravce srpske politike. Kada ovako postavimo stvari, Ana Brnabić pretvara se tek u instrument koji treba da obezbedi efikasno funkcionisanje Vlade Srbije na svakodnevnom nivou. Njen odabir možda i ne znači ništa više od toga, baš kao što može da predstavlja i najavu popuštanja Zapadu, a možda je i pokušaj da se Zapadu zamažu oči kako bi se kupilo još malo vremena do početka američkog pritiska da se istorijski zbližimo tako što ćemo odustati od svih naših državnih i nacionalnih interesa.

Znamenja su, uostalom, pomešana. Ako nas Ana Brnabić brine a njen rad za USAID daje razlog za brigu, razlog za izvesnu nadu predstavlja nedavni sastanak jednog od Vučićevih najpoverljivijih saradnika, ministra policije Nebojše Stefanovića, sa jednim od najpoverljivijih saradnika Vladimira Putina, šefom ruskog Saveta za bezbednost Nikolajem Patruševim. Da li je, naime, ovaj sastanak bio posvećen samo pitanjima bezbednosti, kao što njihove funkcije ukazuju? Ili se odnosio i na još krupnija, poverljivija pitanja koja je moguće razmotriti samo u direktnom susretu najbližih saradnika koji za svoj sastanak imaju prigodan izgovor što im pružaju njihove funkcije? Ovakvo tumačenje, da bude jasno, ne proističe iz puke spekulacije već iz informacije koju je ove srede objavio američki portal „Politiko“, da je upravo Nikolaj Patrušev postao glavni Putinov čovek za Balkan, što i njegovom sastanku sa Stefanovićem daje kudikamo drugačiju dimenziju…

Drugim rečima – vratimo se izboru buduće srpske premijerke – osnovno pitanje jeste da li je Aleksandar Vučić Anu Brnabić odabrao sam, ili su mu je odabrali njeni nekadašnji američki poslodavci. Iz odgovora na ovo pitanje, a saznaćemo ga veoma uskoro, saznaćemo i šta je Ana Brnabić od ona tri; instrument za funkcionisanje Vlade Srbije, ili najava popuštanja Zapadu, ili sredstvo za zamazivanje očiju Zapada. U ovom trenutku jedino je izvesno da nam pritisci slede, i da će sva krivica, ili sva zasluga, za srpski odgovor na te pritiske biti pripisana isključivo Aleksandru Vučiću.

Piše: Nikola Vrzić za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *