Prava borbe protiv korupcije: Pare na sunce

Objavljeno: 23.6.2017.

Piše: Svetlana Vasović Mekina

Kada bi u Srbiji postojala domaća varijanta slovenačkog „Supervizora“ ili ERAR-a, svaki građanin bi iz svoje dnevne sobe, čak i na mobilnom telefonu, u bilo koje doba dana, začas mogao da proveri kako stvarno funkcioniše država. Tu treba tražiti razloge zašto je Slovenija (čak i u odsustvu zakona o uzbunjivačima) na rang-listama percepcije korupcije za 40 kopalja ispred Srbije

Borba protiv korupcije nalazila se među prioritetima prethodne vlade, pa je posle usvajanja dugo očekivanog Zakona o uzbunjivačima isticano da je Srbija jedna od 30 zemalja u svetu koja ima takav zakon. Od njegovog stupanja na snagu pre godinu dana pokrenuto je 299 slučajeva, a 213 je dobilo sudski epilog. U jesen prošle godine je tadašnji premijer Aleksandar Vučić, otvarajući međunarodnu konferenciju „Svaka istina ima izvor: Zaštita uzbunjivača i novinarskih izvora“, rekao da je, kada je postao premijer, poručio da će borba protiv korupcije biti jedan od prioriteta. „Uzbunjivači su saveznici na istom poslu na kom je i čitava Vlada Srbije, na poslu iskorenjenja korupcije i zato imamo zakonsku obavezu da svakog građanina koji korupciju i prijavi zaštiti, a one koje su delo korupcije počinili bespoštedno kaznimo“, podvukao je tadašnji predsednik Vlade, uveren da će država učiniti sve da zaštiti uzbunjivače i kazni one koji se bave korupcijom i kriminalom.
Nema sumnje da uzbunjivači, prema dosadašnjim istraživanjima u svetu, otkriju više kršenja propisa nego policija i tužilaštvo. Otuda je Zakon o zaštiti uzbunjivača ne samo vlast nego i deo stručne javnosti ocenio jednim od najboljih u svetu jer „sud uzbunjivača može da zaštiti i pre početka sudskog postupka, kroz institut privremene mere“ koja bi trebalo da bude doneta u roku od osam dana a kako bi sprečila dalju odmazdu. Sve to fino zvuči u teoriji.  A kako je u praksi?

ZAKON NOV, PRAKSA STARA Aktuelna situacija na području korupcije pokazuje da se malo šta zaista promenilo. Srbija sa indeksom percepcije korupcije 42 i dalje važi za visokokorumpiranu zemlju, i zauzima 72. mesto među 176 država. To znači da je upravo u doba primene pomenutog zakona „skliznula“ za jedno mesto, te sa 71. pala na 72. poziciju na listi korupcije. U pogledu „indeksa percepcije“, u 2016. godini stanje se promenilo za dva indeksna poena (sa prethodnih 40, Srbija je stigla na 42). Organizacija „Transparensi internešenel“ procenjuje da ovi podaci pokazuju da je Srbija kao i u prethodnih 15 godina svrstana među države sa veoma rasprostranjenom korupcijom. Samo godinu dana ranije je bila u boljoj kondiciji što se rasprostranjenosti korupcije tiče, pa iako je bila iza svih članica EU, bar u regionu nije bila najgora, jer je iza sebe ostavila Bosnu i Hercegovinu (na 76. mestu sa indeksom 38), Albaniju (88. mesto i indeksom 36) i Kosovo, koje je tretirano zasebno (103. mesto, indeks 33).
Lošiji pokazatelji o pitanju suzbijanja korupcije jesu upozorenje da Zakon o uzbunjivačima sam po sebi nije dovoljan za borbu protiv te hobotnice u Srbiji. Nije stvar samo u tome što se zakon u dovoljnoj meri ne poštuje i da sudije s njim nisu upoznate; problem je što se toliko nade i javnih rasprava vrti samo oko tog zakona i potencijalnih uzbunjivača, a potpuno je zanemareno iskustvo razvijenijih zemalja u kojima je korupcija gotovo nulta. Ozbiljna istraživanja otkrivaju da je za društvo bez (ili bar mnogo manje) korupcije potrebno osigurati slobodu medija, podelu vlasti, apsolutnu nezavisnost sudstva i kontrolnih organa države – a sve to su oblasti u kojima Srbiju tek čekaju radikalne promene. Što nam objašnjava zašto su mnoge druge zemlje, iako nemaju nikakav poseban zakon o uzbunjivačima, na listi indeksa percepcije korupcije daleko bolje od Srbije. Zato ne treba da čude zaključci organizacija poput „Transparensi internešenel“, koja ocenjuje da se „zakon o uzbunjivačima u Srbiji primenjuje, ali kada je reč o korupciji, nije došlo do iole značajnijeg povećanja broja prijavljenih slučajeva“.
Jeste da sadašnje zakonsko rešenje s jedne strane pruža pravni kišobran pojedincima koji se odvaže da prijave nezakonitosti i štetne radnje u svom okruženju, ali to uistinu nema naročitog efekta na masovnije prijave niti za otklanjanje nezakonitosti. Uz to se ni Nacionalna strategija ni Akcioni plan iz 2013. godine ne sprovode dosledno, a nema odgovornosti ni za kršenje propisanih rokova i obaveza. Na loše stanje na području borbe protiv korupcije utiču i netransparentnost u donošenju odluka, odbijanje vlasti da obelodani dokumenta koje traže predstavnici javnosti, izuzeci u sprovođenju procedura (poput sklapanja ugovora bez prethodnog nadmetanja), partijski uticaj na javni sektor, nepotpun pravni okvir, kao i nepotrebne procedure i državne intervencije koje povećavaju mogućnosti za korupciju. Baš zato je poučno proveriti kako to izgleda u zemljama koje su na listi percepcije korupcije bolje od Srbije. U Sloveniji, na primer, koja, iako je potekla iz istog državnog okvira kao i Srbija (iz nekadašnje SFRJ), danas zauzima 31. mesto i nalazi se čak 40 pozicija iznad Srbije. I to uprkos tome što zakon o uzbunjivačima – nema!
Slovenija, prema navodima publikacije „Uzbunjivači u Evropi“, premda nema poseban zakon koji bi štitio „zviždače“, garantuje efikasnu zaštitu zaposlenima kako u javnom sektoru, tako i u privatnim preduzećima zahvaljujući nedavno usvojenom zakonu protiv korupcije, čime je postala jedna od retkih država u svetu s tom, specifičnom zaštitom. Kit Majls, nekadašnji savetnik slovenačke vlade iz Velike Britanije, slovenački fenomen komentariše rečima: „Uzbunjivanje i jasna odlučnost da se podstiče praksa kakva postoji u SAD, to su upozorenja protiv zloupotreba i nezakonitosti, a istovremeno brana koja sprečava da loši ljudi dođu na visoke položaje. A to je dobro i za privredu i za građane. Ali ako mediji nisu skloni da objavljuju informacije koje im daju ’zviždači’, onda je i njihova zakonska zaštita – bez ikakvog efekta.“ A upravo to je jedan od problema zbog kojeg zakonska zaštita uzbunjivača u mulju nepravne države i od vlasti zavisne većine medija – ne znači mnogo. O čemu svedoči i rang-lista zemalja svrstanih prema slobodi medija, na kojoj je Srbija pogoršala svoju poziciju. U izradi rečene rang-liste odlučujući su sledeći faktori: nasilje i zastrašivanje, stepen pluralizma, nezavisnost medija, okruženje za rad medija i autocenzura, pravni okvir, transparentnost i infrastruktura koja podržava produkciju vesti.

OD SUPERVIZORA DO ERARA Šta bi moglo da bude bolje? Za razliku od Srbije, gde se o borbi protiv korupcije mnogo divani, a malo radi (pošto se iza kulisa novcem poreskih obveznika hrane raznorazne naoko nevladine organizacije, koje sakupljaju kajmak u vidu izdašnih donacija za kojekakva „istraživanja i podršku vladinim naporima u suzbijanju korupcije“), u Sloveniji je sve potpuno drugačije. Pre svega – dostupnost podataka. Tako je još u avgustu 2011. godine, pod paskom Komisije za borbu protiv korupcije, u Ljubljani pokrenut program „Supervizor“. Taj je po sistemu „prati put novca“ svim namernicima omogućio da na internetu, uz samo dva-tri klika miša utvrde (poimenično, ako se radi o fizičkim, odnosno po imenu firme, ukoliko su posredi pravna lica) gde odlazi novac iz državne kase, javnih preduzeća i lokalnih samouprava. Da ne ostane mesta improvizacijama, ista aplikacija je omogućila kontrolu i s „druge strane“, dakle koliko novca iz budžeta dobijaju pojedine državne ustanove. U paru tačno!
Rezultat? Afere su stizale jedna drugu; između ostalog, isplivalo je da su zaposleni u poslovično siromašnom visokom školstvu (među njima i ministri u vladi premijera Mira Cerara, kao i on) niz godina, pored svojih redovnih plata, primali i izdašne honorare pod firmom projekata i studija izrađenih „za privatni sektor“. Sve to pod krovom javnih institucija. Cena takvog lukavstva? Iz državne kase je iščilelo više od milijardu evra. Na skandal su upozorili mediji, od kojih je većina – u državnom vlasništvu. Druga na neslavnoj listi „profitabilnih profesora“ bila je ministarka zdravlja. Nije prošlo ni 24 sata od lansiranja afere, a ona je podnela ostavku. Na isti način je otkriveno da formalno nevladina organizacija Mirovni institut zapravo živi na državnim jaslama, kasiravši više od 2,5 miliona evra u vidu „donacija“; od nenamenskog arčenja javnih para nije prezala nijedna ljubljanska osnovna škola za koju se iskazalo da njeno rukovodstvo za plaćanja privatnog obezbeđenja troši 200.000 evra godišnje. Ni to nije sve – „Supervizor“ je raskrinkao i nezakonite isplate profesorima univerziteta za – spremnost. Među njima je bio i ministar finansija (potom podneo ostavku); krem društva se, ukratko, nije libio da sebi isplaćuje poseban „dodatak za pripravljenost“ koji inače pripada isključivo zaposlenima u hitnim službama poput vatrogasaca, dežurnih lekara, hirurga…
Lakoću primene „Supervizora“ utvrdila su, pre nekoliko godina, i dva đaka jedne gimnazije u slovenačkoj prestonici; zahvaljujući „Supervizoru“, otkrili su da direktor „ispod žita“ školskim novcima plaća lažne narudžbine preduzetnicima stranke na vlasti… Zbog „Supervizora“ našlo se kao na dlanu više od 120 miliona transakcija, a podaci su stizali direktno iz Uprave javnih plaćanja. Novinari su na sličan način ubrzo došli do podataka o platama, kreditima i socijalnim davanjima pojedinih rasipnih javnih službenika, kao i o subvencijama isplaćenim seljacima i sl. Javno su objavljeni i podaci o dužnicima. „Supervizor“ je nedavno nadograđen i preimenovan, pa se sada zove ERAR, što je latinsko ime za državnu blagajnu, riznicu (lat. aerarium). Na toj internet-aplikaciji je i portal plata, gde je moguće videti (bez imena i prezimena, samo pozicije) iznos svih zarada zaposlenih u javnom sektoru. Nema sumnje da bi i u Srbiji internet-portal poput ERAR-a bio zlata vredan. Posebno jer su slovenački zvaničnici već pre nekoliko godina nudili „Supervizor“ svim zainteresovanim državama – potpuno besplatno! Ali umesto da država ponudi građanima jednostavnu alatku kojom bi svako, po principu „pare na sunce“, mogao sopstvenim očima da se uveri gde odlaze državne pare, u Srbiji se gotovo svakodnevno vodi rasprava o značaju Zakona o uzbunjivačima. To je predstava za javnost, da bi izgledalo da se izgara u borbi protiv korupcije, a zapravo je sve po starom. Umesto zaludnih rasprava o zaštiti „zviždača“ (koji su posle „uzbunjivanja“ prepušteni na milost i nemilost sudija, što najogoljenije pokazuje primer Bojane Bokorov, specijaliste radioterapeuta Instituta za onkologiju Vojvodine, koja se usudila da progovori o zloupotrebama lista čekanja za zračenje pacijenata obolelih od karcinoma, posle čega je iskusila ne samo odmazdu nadređenih nego i sedmogodišnji sudski proces u slučaju koji je sud trebalo da reši za šest meseci!), bilo bi daleko korisnije kada bi državni organi na jednom mestu objavili sve tokove novca iz državne blagajne, odnosno u nju. Ukoliko bi država ujedno zaista poštovala (a ne oslabila) slobodu medija i pravosuđe, već to bi bilo dovoljno za snažan napredak Srbije.
Najzad, za efikasnu borbu protiv korupcije najvažnija su krajnje jednostavna pitanja. Na primer: Koliko para odlazi svakog dana iz državne kase na račune raznih privatnih firmi? Koliko novca se svakog dana potroši u Beogradu, i ko prima ta sredstva? Gde bi morali (a nisu) da budu sprovedeni tenderi? Koje firme i pojedinci, blisko povezani sa ljudima u vlasti, primaju najviše državnog novca? Koje „nevladine organizacije“ za svoje hvalospeve zakonodavstvu i navodno žustru „borbu protiv korupcije“ i slično primaju visoke finansijske injekcije u vidu državnih subvencija? Jesu li takve organizacije, koje na netransparentan način crpe ogromne svote od domaće ili stranih država, još uvek „nevladine“ ili im je svrha da u javnosti simuliraju „borbu protiv korupcije“? Kada bi u Srbiji postojala domaća varijanta slovenačkog „Supervizora“ ili ERAR-a, svaki građanin bi iz svoje dnevne sobe, čak i na mobilnom telefonu, u bilo koje doba dana, začas mogao da proveri kako stvarno funkcioniše država. Tu treba tražiti razloge zašto je Slovenija (čak i u odsustvu zakona o uzbunjivačima) na rang-listama percepcije korupcije za 40 kopalja ispred Srbije.

PRODAJA MAGLE Ne samo da je Zakon o uzbunjivačima donet kasno nego je potom i njegova primena odložena radi obuke sudija koje će pružati zaštitu „zviždačima“. Na kraju je i ta obuka sprovedena traljavo, bez provere stečenih znanja, a na državnom nivou ne postoje ni statističke informacije o primeni tog zakona u praksi. Tih podataka nema ni na sajtovima sudova niti (nevladinih) organizacija koje su na tom poslu u zagrljaju sa Ministarstvom pravde. Iako se moglo čuti da se Zakon uspešno primenjuje, o čemu svedoči „i broj od 157 podnetih i 89 rešenih predmeta pred sudovima do 1. septembra 2016. godine“, iz raspoloživih podataka proizlazi da su „zviždači“ koristili kanale unutrašnjeg uzbunjivanja svega 15 puta, a kanale spoljašnjeg – u pet primera. Zakon se pokazao lošim i zato jer ne propisuje ni kaznena dela ni prekršaje za neke od najtežih oblika kršenja prava uzbunjivača.

Piše: Svetlana Vasović Mekina za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *