Anestezirajuća revolucija mediokriteta

Objavljeno: 18.6.2017.

Piše: Marina Muštović

Da li je moderno doba standardizovano po principu da su osrednjost i fleksibilnost dominantni modeli, i da li zaista važi pravilo: da biste bili deo međunarodne političko-naučne-kulturne elite, nikako ne treba da pokažete da ste specijalno pametni i talentovani, još manje da ste hrabri i odvažni, jer s ovim kvalitetima iz „prošlih vremena“ možete delovati arogantno i uplašiti poslodavce koji će vas odmah eliminisati kao potencijalnu opasnost?

Nije došlo ni do kakvog pada Bastilje, nije se desilo ništa što bi podsećalo na paljenje Rajhstaga, sa neke nove „Aurore“ nije ispaljen niti jedan plotun. Ali, ipak, izbila je revolucija, mirna, tiha i anestezirajuća i u završnom jurišu mediokriteti su bez ijednog ispaljenog metka pobedili i trijumfalno osvojili vlast.

Alain Deneault,
ed. Neri Pozza, 2017

Autor bestselera „Mediokratija“, kanadsko-francuski filozof i politikolog Alen Deno (1972) tvrdi da su mediokriteti već duže vreme na vlasti i da danas bukvalno svako, ako je bezbrižno ušuškan u zlatnoj sredini, takav kakav je – ni glup ni pametan – može da se nada prestižnoj karijeri koja podrazumeva novac, ugled i brojne privilegije. Potrebno je samo da bude poslušan i uporan i da strpljivo čeka na svojih pet minuta kada će za dokazanu lojalnost biti nagrađen. Ovo nije nikakva novost jer konkretnih primera za globalni fenomen uspeha bez ikakvog pokrića imamo na svakom koraku, tako da već i prosečan čovek uviđa da uglavnom nesposobni, netalentovani i korumpirani konformisti u svim segmentima društva zauzimaju strateške položaje. Ali je zato zanimljivo da pokušamo da otkrijemo kako smo i zašto bez borbe predali svu vlast u ruke mediokriteta i da li postoji šansa da se spasemo od propasti u koju nas, polako ali sigurno, vode ovi ljudi bez kvaliteta. Ali i bez elementarnog morala jer su samo zbog očuvanja vlastitih privilegija spremni na sve.

NOVA DRESIRANA ELITA S obzirom na to da je moderno doba standardizovano po principu da su osrednjost i fleksibilnost danas dominantni modeli, da bi ste bili deo međunarodne političko-naučne-kulturne elite, nikako ne treba da pokažete da ste specijalno pametni i talentovani, a još manje da ste hrabri i odvažni. Sa ovim kvalitetima iz „prošlih vremena“ danas samo možete da delujete arogantno i da uplašite poslodavce koji će vas odmah eliminisati kao potencijalnu opasnost – osobu koja svojom energijom, kreativnošću i vizijama odskače od proseka i samim tim samo može da stvara probleme i remeti sigurnost ustaljenog poretka.
Veštine moderne pobedničke kombinacije za siguran uspeh: osrednjost, konformizam i poltronstvo izučavaju se i na elitnim koledžima na američkoj Istočnoj obali, poznatijim kao Ajvi liga (Ivy League), gde za školarinu od 50.000 dolara garantovano možete da postanete „odlično dresirana ovca“. Ne radi se o nekoj šali već o pravom alarmu koji je sa prestižnog „Jejla“ uputio profesor Vilijam Derezevic – u studiji „Odlične ovce: pogrešna edukacija američke elite“ (William Deresiewicz, The Miseducation of the American Elite, Free Press, 2014) upozorio je da se u svetskim hramovima vrhunskog obrazovanja proizvode stada mediokriteta bez ikakvog talenta koji su predodređeni za ključne funkcije u društvu. Ova buduća elita je sigurno obrazovana i kompetentna, ali je dresirana tako da ne razmišlja svojom glavom, ne pokazuje emocije, kritičko mišljenje i moralnu hrabrost jer joj se tokom školovanja neprekidno ponavlja da je za uspeh u društvu dovoljno biti strpljiv i poslušan konformista i da stoga sve devijacije koje odudaraju od zadatog standarda prosečnosti treba obuzdavati.
Alen Deno je nedavno gostovao u Milanu gde je u okviru manifestacije Wired Next Fest 2017 predstavio italijansko izdanje „Mediokratije“ i tom prilikom naglasio da je slučaj profesora Derezevica najbolji dokaz kako prolaze oni koji razmišljaju svojom glavom i usude se na pobunu protiv sistema. Naime, Derezevicu su prvo bez ikakvog objašnjenja uskraćena sredstva za istraživanje i objavljivanje naučnih radova, a zatim je dobio otkaz i to uz kafkijansko obrazloženje – „zbog naučne neaktivnosti“. Slična sudbina čeka i ostale talentovane i hrabre što „prave probleme“ i odbijaju da učestvuju u igri koju nameću moćnici. „Možda ih neće ubiti kao Rozu Luksemburg, verovatno neće završiti u zatvoru kao Antonio Gramši, ali ih čekaju teški i nesigurni dani i sigurno je da nikada neće postati priznati kao, na primer, Noam Čomski“, kaže Deno i dodaje da oni koji žele da ostanu svoji i čisti i ne žele da učestvuju u igri za to plaćaju određenu cenu – prekarijat do kraja života koji podrazumeva i hroničnu besparicu.


MALE TAJNE ELITNIH IGRAČA Svima koji su odlučili da prihvate pravila igre etablirane elite i tako odustanu od svog identiteta preostaje da pažljivo – igraju tu igru. Sistem forsira uspon pravih mediokriteta stoga što su upotrebljivi i pouzdani. Nekompetentni glupaci i superkompetentni geniji stavljeni su u isti koš – odmah su isključeni iz igre. Prvi nisu za upotrebu jer su potpuno beskorisni, a drugi su opasni jer postoji realan rizik da se pobune i tako dovedu u pitanje ceo sistem i temelje na kojima on počiva. Ako već nije specijalno pametan i talentovan, mediokritet je bar u nečemu savršen: veštinu balansiranja i mimikrije razvio je do perfekcije. Nije mala stvar uspevati da u svakom trenutku procenite granicu koju ne treba preći i maksimalno se truditi da obuzdate svoj temperament jer i najmanji pogrešni korak automatski znači isključivanje iz igre i neminovnu društvenu marginalizaciju. Morate biti spremni i na mnoge kompromise, pa čak i da bez problema zatvarate oči pred evidentnim istinama. Sami treba da osetite kada u određenom izveštaju možete spomenuti nečije ime, a kada ne; kada treba govoriti otvoreno i iznositi činjenice, a kada ih prikrivati i govoriti neodređeno tako da vas niko ne razume; kada govoriti istinu, a kada je prećutkivati ili izvrtati. I ako je potrebno, bez problema i besramno lagati i pri tome se ne osećati nelagodno, već naprotiv – vedro i samouvereno.
Bitno je da izvršavate zadatke, a da uz to ne odajete utisak frustrirane osobe koja deluje protiv sopstvene savesti jer je na to primorana. Sve mora da deluje prirodno i nonšalantno, a najbolji recept za to je da sebe ubedite da i vi verujete u ono što govorite, pa čak i ako se radi o notornim glupostima i potpunom nonsensu. Ovo je ujedno i direktni dokaz lojalnosti prema vašim mentorima i na taj način učvršćujete vaše neformalne veze, postajete „pouzdana osoba“ i možete da budete sigurni da ste se „smestili na sigurno“ – u zlatnu sredinu koja za vas ne podrazumeva nikakve destabilizirajuće rizike. Ako vas povremeno grize savest, dovoljno je samo da pomislite kako ćete uskoro postići svoj cilj: dobro plaćeno radno mesto i sve privilegije podrazumevane uz prestižni položaj koji ćete zauzeti.


KAKO SMO TAKO NISKO PALI? Alen Deno tvrdi da je uzrok vladajućeg mediokritetstva u politici, tačnije u onome u šta se pretvorila politika od kada je Maragaret Tačer 80-ih poručila da su se vremena promenila i da ne postoji alternativa za neophodnu društvenu transformaciju. Umesto stare politike, koja se nije mogla zamisliti bez ideala, strasti i žestoke borbe ideja, dobili smo novu politiku – pompezno nazvanu governance, jednu opasnu formu neoliberalističkog upravljanja državom koja kroz kresanje radničkih prava i privatizacije javnih službi oblikuje društvo isključivo prema interesima i zahtevima moćnih poslovno-finansijskih giganata. Građane niko ništa ne pita jer su u ovom jedino mogućem i identičnom svetu svedeni isključivo na poslušne i pasivne posmatrače. S obzirom na to da je ova orvelovska stvarnost još uvek zamaskirana velovima nekakve demokratije, političari se povremeno sete građana kada je zbog poštovanja demokratske procedure potrebno da izađu na birališta i svojim glasom daju legitimitet određenoj političkoj opciji. Ovakva demokratija bi se po mišljenju Alena Denoa mogla cinično definisati parolom: „Ko god pobedi, mi pobeđujemo“, jer su političari postali egzekutori za sprovođenje odluka koje uvek i isključivo donosi etablirana anonimna elita u apsolutnoj tajnosti. Nema nikakve razlike između „levih“ i „desnih“ kandidata za neku izbornu funkciju, a preko medija se uporno insistira da razlike postoje samo da bi se održala iluzija da građani imaju mogućnost izbora. Politički program je samo jedan: sve više kapitala za multinacionalne kompanije i poreske rajeve, a sve manje prava za radnike i novca za socijalnu državu. Najtragičnije je što nam se ovaj izbor predstavlja kao neizbežan i kao razuman. Ovu tvrdnju autor „Mediokratije“ ilustruje primerom iz rodne Kanade: „Bivši kanadski premijer Harper važio je za većeg desničara čak i od mnogih jastrebova iz američkog republikanskog tabora. Sada imamo premijera iz redova liberala, mladog progresivnog optimistu Džastina Trudoa. Međutim, sve je isto i nema nikakve promene. Jedina razlika je što je prvi bio stalno namrgođen, a ovaj drugi se uvek smeje. Ali ako pažljivo pogledamo programe i rezultate, jasno nam je da oni zastupaju iste interese.“
Pobeda „korporativne religije“ je za Alena Denoa i definitivna smrt politike jer se poklapa s odlaskom sa političke scene svih ozbiljnih političara sa vizijom koji sigurno nikada ne bi pristali da učestvuju u novonastalom političkom cirkusu i da „igraju igru“ koju diktiraju moćni menadžeri i bankari. Tako su prvi put u istoriji šansu za političku karijeru i prestižne funkcije dobili raznorazni mediokriteti čija se politička akcija zasniva na marketinškom terminu problem solving – odnosno na tehnici rešavanja problema u hodu, kroz insistiranje na „neophodnim i hitnim rešenjima“ i to po svaku cenu, bez ikakve političke vizije i analize šireg konteksta i eventualnih negativnih posledica koje posle ovakvih ishitrenih odluka mogu da uslede.
Na udaru mediokriteta našla se i „zastarela jezička terminologija“, tako da se reči majka i otac zbog poštovanja političke korektnosti zamenjuju neutralnim terminima roditelj 1 i roditelj 2. Pacijenti u bolnicama više nisu pacijenti, a učenici u školama nisu učenici. Svi postaju klijenti, dakle potrošači i konzumenti usluga, naravno ukoliko budu imali novca da se leče i školuju budući da najnovije surove reforme nagoveštavaju samo još crnje dane za većinu građana iako se sada „moderno“ zovu „neophodni i pozitivni kompromisi“. Sve ove leksičke revizije bile bi smešne da iza njih ne stoje društvene strukture poslušnika koji uopšte ne shvataju koliko je opasna igra u koju su se uključili i do kakvih katastrofalnih posledica po zajednicu ona može da dovede. A da se zaista radi o ljudima koji nimalo nisu dorasli funkcijama koje obavljaju, kao dobar dokaz mogu da posluže reči Janisa Varufakisa koji je svojevremeno kao insajder proveo dosta vremena u evropskim strukturama moći i jasno rekao šta misli o svojim kolegama: „Kada bi Evropljani znali kakvi se mediokriteti nalaze na najodgovornijim funkcijama, odavno bi se pobunili.“


IZLAZAK IZ ZAČARANOG KRUGA Da je situacija postala dramatična smatra i Alen Deno: „Političke strukture su potpuno otuđene, ponašaju se autistično i mi osećamo da nas tlače. Živimo u jednoj mekoj diktaturi podobnosti, u normi jedinstvenog standarda i ako se u njega ne uklapamo, bivamo optuženi da smo nerazumni i nerealni i kao opasni elementi prezreni i odbačeni, a ako treba i kažnjeni.“
Vladajuća mediokratija stvara iz dana u dan sve više novih podobnih mediokriteta i na pitanje autora ovog teksta da li postoji šansa da se ovaj perverzni krug prekine, Alen Deno se nasmejao, a zatim sa primetnom dozom zabrinutosti odgovorio: „Da biste me potpuno shvatili, ispričaću vam prvo jednu sjajnu naučnofantastičnu priču Filipa Klasa. U svetu razorenom posle nuklearnih konflikata pojavljuje se izvesni Žorž Abnego, koji je idealni prototip prosečnog čoveka – mediokriteta. Postaje prorok sa masom sledbenika, predsednik Amerike, a ubrzo i celog sveta. Nasleđuju ga njegovi potomci i kako godine prolaze, ljudi postaju sve više uniformisani, standardizovani, gluplji i izgubljeniji. Čovečanstvo se postepeno intelektualno i tehnološki toliko unazađuje da novi homo abnegus uskoro zamenjuje omraženog i prezrenog starog homo sapiensa. Posle 250.000 hiljada godina za specijalnu vrstu pasa, koja je u međuvremenu evoluirala tako da je na mnogo većem intelektualnom nivou od ljudi, omiljena zabava postaje bacanje štapova i loptica koje čim čuje komandu ’raport’, homo abnegus ponizno i poslušno donosi. O. K. ovo je samo naučna fantastika, ali da bismo izbegli ovako tragičnu sudbinu, možda ipak vredi pokušati i uputiti se drugim putem koji, kao i svaki put, uvek počinje prvim korakom. Treba jednostavno odoleti svim lažnim izazovima i reći ne! Neću tu funkciju! Ne prihvatam tu promociju! Neću da igram vašu igru i da budem ponizno zahvalan i da se tako postepeno trujem i uništavam! Treba pružiti otpor kako bi se izašlo iz opasnog začaranog kruga mediokritetstva. Sigurno nije jednostavno. Ali možda ipak vredi pokušati.“

Piše: Marina Muštović za pecat.co.rs

 

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *