Zamke evropske rezolucije o Srbiji

Objavljeno: 17.6.2017.

Piše: Filip Rodić

Poslanica Evropskog parlamenta Tanja Fajon postavila je svojim kolegama, tokom rasprave o rezoluciji o Srbiji, pitanje „da li ovakvu Srbiju žele kao članicu evropske porodice“.

Mi bismo, s druge strane, trebalo ozbiljno da se upitamo „da li Srbiju želimo da učlanimo u ovakvu EU“
Lepo je od Evropskog parlamenta, kao i od drugih važnih institucija Evropske unije, što se brinu za naše dobro. Svaku hvalu zaslužuje njihov neumoran rad na poboljšavanju našeg svakodnevnog života i uređenosti države Srbije. Ne može se Evropskom parlamentu zameriti što s pravom prepoznaje brojne unutrašnje političke probleme sa kojim se Srbija suočava.
U rezoluciji o Srbiji, koju je pripremio izvestilac Dejvid Mekalister, navodi se tako da su vlasti Srbije ostvarile određen napredak u reformi pravosuđa, ali da „nezavisnost sudstva nije sprovedena na delu“ i od vlasti u Beogradu traži da se „smanji politički upliv na biranje i postavljanje sudija i tužilaca“. Izražena je zabrinutost i zbog nedostatka napretka u borbi protiv korupcije, te se Srbija poziva da „pokaže jasnu političku volju i predanost rešavanju tog pitanja“. S druge strane, u ovom domenu pohvaljena je „efikasna uloga Beograda u međunarodnoj i regionalnoj policijskoj saradnji i napredak u suzbijanju organizovanog kriminala“. Sjajno pitanje je i koji bi građanin Srbije ako želi dobro svojoj zemlji bilo šta od ovoga mogao da ospori. Problem je, međutim, u tome što evropski parlamentarci s visine od nas traže da rešimo stvari koje ni oni u svojim zemljama nisu u stanju da reše i zameraju nam što mi nismo iskorenili probleme koje i oni sami imaju i to kao uslov da nas prime u svoj elitni klub koji to, u stvari, nije.Vlasti u Beogradu pozivaju se, tako, i da „rešavaju slučajeve preteranog korišćenja policijske sile prema građanima“. Po ovome ispada da srpska policija bije gde stigne, dok francuska, nemačka, britanska ili neka druga policija prestupnicima ili nasilnim demonstrantima deli čokoladice. Evroposlanici „ponovo izražavaju zabrinutost zbog izostanka napretka slobode izražavanja i povodom autocenzure u medijima, gde je došlo do pogoršanja situacije“. Oni podvlače da su „i dalje zabrinjavajući politički upliv, pretnje, nasilje i zastrašivanje novinara, uključujući fizičke napade, verbalne i napade u pisanom vidu, kao i nasrtaje na njihovu imovinu“. U rezoluciji je veliki prostor dat pitanju slobode izražavanja i nezavisnosti medija, a od vlasti u Srbiji je zatraženo da „javno i neopozivo osude sve napade, obezbede odgovarajuća sredstva za efikasniju istragu napada na novinare i medije da bi počinioci bili privedeni pravdi“. Da li to znači da u zapadnim zemljama, uključujući tu i EU i SAD, nema nikakvih pritisaka na medije iz političkih i finansijskih struktura? Da nema autocenzure, straha da se kaže nešto što nije u skladu sa zvaničnim i opšteprihvaćenim narativom? Nemojmo se zavaravati, ima toga i na Zapadu i tamo nepodobne novinare maltretiraju na razne načine.
Isto tako, Evropski parlament pozitivno je ocenio predsedničke izbore od 24. aprila, ali je od vlasti Srbije tražio da u potpunosti sprovedu preporuke međunarodnih posmatrača u vezi sa „uticajem na medije“ i „nemanja uvida u finansiranje političkih stranaka u izbornoj kampanji“. Da nismo skoro imali dva skandalozna primera predsedničkih izbora na Zapadu, možda i ne bismo primetili kako to kod njih funkcioniše. Ako nećemo uzeti u obzir izbornu trku između Donalda Trampa i Hilari Klinton u kojoj su pritisci na medije, ali i njihovo generalno ponašanje u najmanju ruku bili skandalozni, a finansiranje demokratske kandidatkinje više nego netransparentno, zato što se radi o SAD, onda imamo primer Francuske. Tokom čitave kampanje mediji su gotovo kompletno bili instrument u rukama „bogougodnog“ kandidata Emanuela Makrona i prvo su iskorišćeni za blaćenje i eliminisanje republikanskog kandidata i favorita Fransoa Fijona, a potom je kroz istog toplog zeca prošla i Marin le Pen. Da ne govorimo o netransparentnosti Makronovih finansija koji je u izbornu trku ušao bez skoro ikakve partijske strukture, ali sa bogatom bankarskom zaleđinom predvođenom Rotšildima.

STVARNA OPASNOST Kao što vidimo, ovi društveni problemi su nešto sa čime se suočava gotovo svaka zemlja na svetu, uključujući i „razvijene demokratije“ Evropske unije, i slični izveštaji, uz manja ili veća odskakanja, mogli bi biti napisani za svaku od njih. U gomili ocena i preporuka ispisanih na 11 strana, nalazi se, međutim, nekoliko saveta koji ukazuju na stvarne opasnosti koje Srbiji donosi dalje pridruživanje EU.
Prvi se odnosi na pitanje spoljne politike i međudržavne odnose. Evropski parlament je, s jedne strane, pozdravio učešće Beograda u međunarodnim vojno-policijskim misijama EU, ali je izrazio zabrinutost što se to isto čini i sa Rusijom i pozvao Beograd da uvede sankcije protiv Moskve.
„Ponavljamo poziv Srbiji da, u skladu sa onim što podrazumeva status kandidata, progresivno usaglasi svoju spoljnu i bezbednosnu politiku sa EU, uključujući i svoju politiku prema Rusiji. Smatramo da je sprovođenje zajedničkih srpsko-ruskih vojnih vežbi za žaljenje. Zabrinuti smo i zbog prisustva ruskih vazduhoplovnih objekata u Nišu. Žalimo što je Srbija jedna od 26 država koje u decembru 2016. nisu podržale rezoluciju UN o Krimu“, navodi se u rezoluciji. Prosto rečeno, ovo znači da Srbija mora da uvede sankcije Rusiji i do tačke neprijateljstva dovede odnose sa jednom krajnje blagonaklonom, da ne kažemo bratskom, državom koja ni na koji način nikada nije ugrožavala njen suverenitet, a ni bezbednost i život njenih građana. Onima koji su na silu i bombama ugurali hiljade svojih vojnika na Kosovo, smeta što u humanitarnom centru u Nišu radi desetak Rusa. Ovde samo fali da nas ukore što 22. juna 1941. nismo učestvovali u Barbarosi.
Evropski parlamentarci sebi za pravo daju i da se ljute na Beograd što su njegovi predstavnici 9. januara prisustvovali proslavi Dana Republike Srpske, koja je „održana uprkos odlukama Ustavnog suda BiH“, dok istovremeno predstavnicima jedne svoje članice ne zameraju prisustvo na fašističkom skupu na teritoriji druge svoje članice, u Blajburgu. Od Srbije se, takođe, traži da „podrži ustavne promene u BiH kako bi se ova zemlja ojačala“, što je čist poziv na gaženje Dejtonskog sporazuma i ugrožavanje zagarantovanih prava Srba, kao konstitutivnog naroda u Bosni.
Pored toga što hoće da određuju s kim ćemo biti u kakvim odnosima, evropski parlamentarci sebi daju za pravo i da određuju kakvi će biti naši unutrašnji odnosi, to jest uređenje. Hvala im što su priznali da „etnički, kulturno i verski mešovita Vojvodina doprinosi identitetu Srbije“. Mi to već dugo govorimo i pokušavamo da celom svetu predočimo da u Srbiji nikakvog etničkog čišćenja nije bilo, za razliku od drugih država i entiteta nastalih na prostoru bivše Jugoslavije. Kao dokaz ove teze navešćemo činjenicu da je baš u vreme kada se u Strazburu glasalo o ovoj rezoluciji u vojvođanskom mestu Debeljači podignut spomenik Mađaru Tiboru Cerni, koji je herojski poginuo na Košarama 1999. braneći svoju zemlju. Takođe, navodi se da je u „Vojvodini očuvan visok nivo zaštite manjina i da su međuetnički odnosi dobri“, ali da se „ne sme oslabljivati vojvođanska autonomija“. Prvo da li je u Vojvodini bilo manje multietničnosti u vreme kada je bilo manje autonomije, a drugo, zašto se, na primer, francuska multietničnost ne bi multiplikovala davanjem veće autonomije Baskiji ili Korzici?

BEOGRAD, 14. 1. 2017. – Voz broj 981 – Beograd – Kosovska Mitrovica nesto posle 8.30 casova pokrenuo je masinovodja Dragan Bukarica sa perona Glavne beogradske zeleznicke stanice. Direktor Kancelarije Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju Marko Djuric ispratio je probnu kompoziciju do Topcidera. Probna vozna linija Beograd – Kosovska Mitrovica funkcionisache od 20. januara do 26. februara, posle ccega che na osnovu zainteresovanosti putnika i finansijske isplativosti, biti odlucceno da li che ta linija postati redovna, saopsstio je danas “Srbija voz”. Uz vest Bete. (BETAPHOTO/EMIL VAS/EV)

KOSOVO Još je čudniji stav evropskih parlamentaraca u vezi s Kosovom. Dok na jednom mestu od Srbije traže da sva bilateralna pitanja rešava u skladu sa međunarodnim pravom, kada je Kosovo u pitanju traže da se to rešava u okviru briselskog dijaloga. Po međunarodnom pravu prihvatljivija instanca bi bile UN i poništavanje jednostranog proglašenja nezavisnosti. No ne budimo sitničavi, to je i ovako „jedinstven slučaj“. Važnije je, međutim, što u rezoluciji ponovo piše da je „normalizacija odnosa s Kosovom (ne Prištinom) ključni preduslov za ukupni napredak pregovora“ o članstvu Srbije u EU. Nemojmo se zavaravati da će se od Srbije zarad zaključenja tih pregovora očekivati ništa manje od faktičkog priznavanja nezavisnosti samoproglašenog Kosova zaključivanjem pravno obavezujućeg sporazuma o regulisanju odnosa ili nekom drugom formom međunarodnog sporazuma. To je evidentno i iz saveta iz rezoluciji Evropskog parlamenta o Kosovu, gde se „srpska zajednica poziva da preuzme potpunu odgovornost i ulogu u institucijama ove zemlje, delujući konstruktivno i nezavisno od Beograda“. Od Beograda, dakle, ne treba da budu nezavisni samo Albanci nego i kosovski Srbi. Kakve su namere i krajnji ciljevi više nego jasno ilustruje i poziv u ovoj rezoluciji upućen članicama EU koje do sada nisu priznale jednostrano proglašenu nezavisnost: „Ističemo da bi priznavanje (nezavisnosti) bilo od koristi za normalizaciju odnosa Kosova i Srbije i povećalo kredibilitet EU u sopstvenoj spoljnoj politici.“
U međuvremenu, Srbiju treba kritikovati što je „sprečila“ dolazak bivše predsednice Kosova Atifete Jahjage u Beograd da predstavi svoju knjigu o srpskim silovanjima Albanki po Kosovu i izražavati zabrinutost zbog „napetosti između Srbije i Kosova zbog prvog putovanja vozom od Beograda do Severne Mitrovice“. Usput da pomenemo da je ovaj voz u rezoluciji o Kosovu čiji je autor legendarna Ulrike Lunaček, nazvan „nacionalističkim vozom“. Dobro je da taj voz još nije postao „velikosrpski“ ili, još gore, „genocidni“. Isto kao i u slučaju Dana Republike Srpske i Blajburga, i u ovim rezolucijama se nijednom rečju ne pominje agresivna nacionalistička retorika iz Prištine ili Tirane. Naprotiv, Srbija i Albanija se pohvaljuju zbog „uporne posvećenosti poboljšanju bilateralnih odnosa i jačanja regionalne saradnje“, a ono što su izgovarali Hašim Tači, Ramuš Haradinaj i Edi Rama nikada se nije ni dogodilo.
Pre svega ovoga, šef srpske diplomatije Ivica Dačić izjavio je 10. juna na Evropskom forumu u Austriji da je „ulazak Republike Srbije u Evropsku uniju vrhunski prioritet“ vlasti u Beogradu i da zemlja „nezaustavljivo ide“ ka članstvu. „Mislim da je najvažnija stvar da se vi izborite da sačuvate EU dok mi ne uđemo“, dodao je on Dačić. Ako je to sve tako, onda se postavlja pitanje koliko je mudra odluka nezaustavljivog srljanja u nešto što samo što se nije raspalo i bez naše pomoći, a još više kada se uzmu u obzir svi uslovi koji nam se na tom putu postavljaju.

Piše: Filip Rodić za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *