Drama Zapada: Serija propalih samita

Objavljeno: 17.6.2017.


Piše: Miroslav Stojanović  




Strahovanja domaćina da bi i predstojeći samit lidera najmoćnijih zemalja sveta (G20 u Hamburgu, početkom jula) mogao da doživi fijasko: Mnogo je, naime, na dnevnom redu velikog skupa „uprogramiranih“ sporenja, od svađa oko klime i slobodne trgovine, preko rata u Siriji i ukrajinske drame, do (neočekivanog) Katara i (nove) eksplozivne krize na ionako (predugo) zapaljivom Bliskom istoku

Ako je, makar u potaji, pomislila da zaista može biti „liderka slobodnog sveta“, čemu je najpre, i najviše, „kumovao“ bivši američki predsednik Barak Obama, Angela Merkel se sve učestalije suočava sa oporom činjenicom da ta zvučna i (brzopleta) promocija ostaje bez pokrića. Za takvu titulu bila je potrebna, i neophodna, očigledno samo još jedna „sitnica“: da zemlja koju predvodi ima, zaista, „format“ svetske sile. Iako moćna, Nemačka je ipak, kad je reč o spoljnoj politici, (još) daleko od toga.
Da nemačka kancelarka nije u stanju da bude „predvodnik slobodnog sveta“, uprkos njenoj nespornoj političkoj, diplomatskoj i državničkoj veštini i iskustvu, videlo se na nekoliko poslednjih velikih međunarodnih skupova koji su otkrili, na drastičan način, (trenutnu) podeljenost i dramu Zapada: Angeli Merkel nije pošlo za rukom da spasi od fijaska najpre NATO samit, a potom samit Grupe 7. I što je najgore, može se lako dogoditi da takvu sudbinu doživi samit Grupe 20, koji se priprema u njenoj režiji i pod njenim pokroviteljstvom (Hamburg, 7. i 8. jula), što bi palo kao teška senka na kancelarkine šanse, i ambicije, da na septembarskim parlamentarnim izborima zadrži, četvrti put zaredom, vladarski tron.

Račun bez krčmara Osokoljena činjenicom da se na samitu sedam industrijski najrazvijenijih (i najbogatijih) zemalja sveta, održanom na Siciliji, politički robusni (i nepredvidljivi) američki predsednik Donald Tramp našao, u glavnim stavkama, posebno kad se radilo o zaštiti čovekove okoline, usamljen, Merkelova je planirala da, kao domaćin, nastavi s njegovom (potpunom) izolacijom i na samitu u Hamburgu. Bio je to, očigledno, račun bez krčmara: oni s kojima je, poslovično oprezna i promišljena, računala u tom, prvi put tako politički hazardnom i riskantnom, pohodu i poduhvatu, nisu spremni da je slede.
Prvo razočaranje stiglo je, otkrivaju nemački mediji, iz Kanade, odakle se to najmanje očekivalo. Novi kanadski premijer Džastin Trudo je, u sporenju sa Trampom oko Pariskog (ekološkog) sporazuma, na samitu G7 odlučno, i energično, stao na stranu nemačke kancelarke. S njim je, u toj ulozi, kao sa „sigurnom kartom“, Merkelova računala i u novom odmeravanju snaga s američkim predsednikom na predstojećem samitu u Hamburgu. Usledio je „hladan tuš“. Umesto ulaska u „klinč“ sa Trampom, Trudo je sugerisao Merkelovoj, u telefonskom razgovoru, da iz planiranog saopštenja, s kojim je trebalo da se saglase učesnici samita Grupe 20, neizostavno treba izbaciti sve pasaže koji su se odnosili na klimatski sporazum iz Pariza. Kanađanin ne želi, protumačeno je u Berlinu, da izaziva i iritira (pre)moćnog južnog suseda.

Zabrinjavajuće  osipanje Posle tog telefonskog razgovora nemačkoj kancelarki postalo je jasno da od (njenog) plana da se, u završnom dokumentu hamburškog samita, Tramp demonstrativno izoluje, i od formule 19 prema jedan, neće biti ništa. Osipanje je uveliko počelo i među onima koji su, na samitu na Siciliji, odlučno stali uz Pariski (klimatski) sporazum. Najpre je britanska premijerka Tereza Mej jasno stavila do znanja kako ne želi konfrontaciju sa američkim predsednikom: njoj je, ako preživi neuspeh konzervativaca na minulim izborima, Tramp preko potreban kao saveznik, i podrška, u teškim pregovorima oko bregzita. Nemačka kancelarka, po svemu sudeći, ne može računati ni na japanskog premijera: Šinzo Abe ne može reskirati sukob sa administracijom u Vašingtonu u vreme velikih napetosti (i strahova) sa Severnom Korejom. Kad su sve sabrali u kancelarkinom uredu, od formacije G6, koja je na Siciliji pružala otpor Trampu, ostalo je (samo) G3: uz Nemačku postojani su još (samo) Italijani i Francuzi.
Za Angelu Merkel to je već težak udarac. Gotovo ravan porazu. Ne samo kad je reč o temi do koje je njoj posebno stalo (klima). Za nju je pitanje ograničavanja (opasnog) zagrevanja zemlje bio, i ostao, dosad najvažniji međunarodni projekat. To „koči“ njene ambicije da se pozicionira na svetskoj političkoj sceni s većom specifičnom težinom. I pokazuje, prema „Špiglu“, ograničene mogućnosti Nemačke u međunarodnoj politici. Kad se radi o moći, bezbednosti i interesima, Nemačka (očigledno) nije svetska sila, njoj ne polazi za rukom da obezbedi čak ni evropsko jedinstvo: Amerika ostaje i dalje centar svetske moći, konstatuje najuticajniji nemački politički magazin.

Tamni vilajet Tema od koje je nemačka kancelarka očekivala najveći politički dobitak – sve to što ide pod pojmom klima – i očigledno pokušavala da ranjivog i politički goropadnog Trampa „satera uza zid“, pretvara se, najednom, u njen politički tamni vilajet: može se kajati, i postati gubitnik, podjednako, ako na njoj bude uporno insistirala ili je, do daljeg, stavila ad akta. U prvom slučaju, zvanični Berlin strahuje da bi, iz različitih razloga, i pragmatičnih nacionalnih interesa, umesto izolacije američkog predsednika, sama mogla da se nađe prilično usamljena: sve manje je među onima koji će se naći na samitu u Hamburgu spremnih da uđu u otvoreni sukob sa Trampom  oko pitanja da li će, zaista, 2100. na planeti biti pakleno vruće. Saudijska kraljevska kuća to sigurno neće učiniti, posle „kraljevskog dila“ s Trampom u naoružanju, teškog stotinu milijardi dolara, posebno posle otvorenog, i zapaljivog, sukoba s Katarom u kontekstu još zapaljivijeg rivalstva sa Iranom. Turski predsednik Erdogan bi mogao da se „osveti“, uskraćujući podršku nemačkoj kancelarki zbog sukoba oko Indžirlika, vojne baze iz koje se Bundesver (s avaksima) demonstrativno povukao.
Sticajem prilika, upravo u času kada je američki predsednik i zvanično obznanio da se njegova zemlja povlači iz Pariskog sporazuma, Brisel je imao visokog gosta – kineski premijer Li Kćijang predvodio je delegaciju svoje zemlje na samitu sa Evropskom unijom. Predsednik Evropskog saveta Donald Tusk i šef Evropske komisije Žan-Klod Junker su zadovoljno trljali ruke: formulacija sadržana u već unapred pripremljenom zajedničkom saopštenju da će dve strane „pojačati napore“ u borbi protiv (negativnih) klimatskih promena, protumačena je kao žustar i energičan odgovor Trampu. Sutradan ništa od toga, na zajedničkoj konferenciji za štampu, nije ostalo: odlučnu izjavu o klimi „potopilo“ je otvoreno sporenje zvaničnika Evropske unije s Kinezima oko – trgovine.
Potraga za pouzdanim saveznicima Uspeh bi, u novonastaloj situaciji, procenjuje se u Berlinu, bio ako još neka od država, sledeći SAD, zvanično ne povuče potpis ispod Pariskog sporazuma. U potrebi za pouzdanim saveznicima, kad je reč o ovoj temi, kancelarka, izveštavaju nemački mediji, grozničavo telefonira na sve strane. Odlučila se i na daleke pute, kako bi animirala, i pridobila, Meksiko i Argentinu. Iz Moskve navodno stižu (utešni) „signali“ da Vladimir Putin stoji iza sporazuma iz Pariza i da bi to, demonstrativno, mogao da potvrdi, prihvatajući ono što će biti sročeno u kominikeu hamburškog samita. Da li će se to zaista i dogoditi? Kanadski premijer umesto srčane podrške nudi kompromis. Merkelova je, međutim, jasno i glasno oznanila da u toj temi nema kompromisa i uzmicanja. Njena pozicija je tu „zabetonirana“.
Sve učestalije se, u samom Berlinu, kancelarki sugeriše da u ovom trenutku tiho napusti bojno polje oko previše užarene teme uz obrazloženje da će krajem godine Nemačka ionako biti domaćin, u Bonu, svetskog skupa, na najvišem nivou, posvećenog klimi. To, na prvi pogled, deluje kao elegantno rešenje. Ono, međutim, za samu kancelarku nije bez rizika i mogućih posledica u izbornoj kampanji: njeni sunarodnici, a posebno njeni politički protivnici, iz toga bi mogli izvući zaključak da se preplašila sopstvene hrabrosti, kad se na samitu G7 suprotstavila moćnom Trampu, i za to bila nagrađena aplauzom na domaćoj sceni, da bi, kratko vreme posle toga, poklekla. Očigledno svesna tog rizika, a nesklona (pre)velikom političkom hazardu i avanturi, kancelarka će sve učiniti da izbegne daleko opasniji rizik: konfrontaciju na „otvorenoj sceni“ sa američkim predsednikom i, unapred gubitničko, odmeravanje snaga dve zemlje na tako skliskom terenu.
Neprozirna svetska situacija Kancelarkina konstatacija da se Nemci, i Evropljani, ne mogu više pouzdati u Ameriku, dočekana je kao raskid „epohalnih razmera“: za sve nemačke kancelare, od 1949. godine, Sjedinjene Američke Države važile su za pouzdanog saveznika Savezne Republike Nemačke. Usledila su, kad se uzbuđenje malo stišalo, upozorenja da se ne bi smelo dovoditi u pitanje transatlantsko partnerstvo. I da su veze između Amerike i Nemačke tako čvrste, da ih nijedan „Donald Tramp ne bi mogao, ni smeo, ruinirati“ („Špigl“).
Angela Merkel se najednom našla, neposredno pre održavanje samita najmoćnijih lidera sveta (G 20), kao domaćin, u veoma delikatnoj situaciji. Ne samo kad je reč o klimi, koja je posle Trampovog reskog „ne“ Pariskom sporazumu, delu nasleđa njegovog prethodnika Baraka Obame. U Berlinu se, naime, procenjuje da situacija u svetu nikad nije bila toliko komplikovana i zamršena, a učesnici samita nepredvidljivi. Kao i njegov ishod. Mnogo je, naime, tema s „uprogramiranim“ varničenjima koje prete samitu: sporenje oko slobodne trgovine i protekcionizma, rat u Siriji, Ukrajina i, neočekivano, Katar, eksplozivna kriza na ionako (lako i dugo) zapaljivom Bliskom istoku.

Spektakularni susret Putina i Trampa U grozničavim pripremama samita, domaćinu se, najednom, kao politička mora, u ovako (krajnje) delikatnim okolnostima javlja i prvi susret dvojice najmoćnijih državnika sveta, Vladimira Putina i Donalda Trampa: njihovo rukovanje, i razgovor u „četiri oka“, baciće, strahuje se, ne bez razloga, u potpun zasenak čitav samit u koji su domaćini uložili mnogo energije i prestiža. Angela Merkel je, u već zahuktaloj izbornoj kampanji (izbori za Bundestag su 24. septembra), očekivala od tog skupa poseban politički „profit“, njegov gotovo programirani fijasko došao bi za nju u najnezgodnijem trenutku.
U potaji je, zbog svega toga, primećuju nemački mediji, priželjkivala da do „spektakularnog susreta“ Putina i Trampa dođe negde ranije, pre samita u Hamburgu. Po svemu sudeći uzalud: nerešena „ruska drama“ koja potresa Vašington, sudbinski važna za američkog predsednika, upućuje na to da će susret dvojice državnika u Hamburgu biti, neizostavno, centralna, a za svetske medije jedina važna tema samita.

Piše: Miroslav Stojanović  za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *