Senka rata nad Katarom

Objavljeno: 16.6.2017.

ZAŠTO SE SVAĐAJU RIJAD I DOHA Neposredan povod za brutalan prekid diplomatskih odnosa, proterivanje diplomata u roku od 48 sati i ostalih građana u roku od 14 dana, jesu optužbe pre svega Rijada da Doha podržava teroriste. Jasno je svima da je to isto kao kada bi Britanija optužila SAD za imperijalizam. Za sada, posledice […]

ZAŠTO SE SVAĐAJU RIJAD I DOHA

Neposredan povod za brutalan prekid diplomatskih odnosa, proterivanje diplomata u roku od 48 sati i ostalih građana u roku od 14 dana, jesu optužbe pre svega Rijada da Doha podržava teroriste. Jasno je svima da je to isto kao kada bi Britanija optužila SAD za imperijalizam. Za sada, posledice ove odluke su ograničene na ekonomiju i, uglavnom, samo na Katar (iako skok cena nafte pogađa gotovo ceo svet). Konačno, ishodište krize mogao bi, međutim, biti rat i to ne samo regionalni

Situacija na Bliskom istoku odavno je komplikovana, u najmanju ruku od kraja Drugog svetskog rata i formiranja države Izrael. Doskora se, međutim, ta komplikovanost oličavala u nemogućnosti tri jasno definisana bloka da pronađu rešenje pre svega za izraelsko-palestinski sukob, ali i u međusobnim razlikama definisanim u najvećoj meri verom. Posle Arapskog proleća i eskalacije sukoba u Siriji odnosi se dodatno komplikuju. Stvaraju se čudna savezništva u kojim je teško naći bilo kakav princip (na primer neprijateljstvo Kurda i Turske u Siriji i njihova saradnja u Iraku). Tada su se muslimanske države u regionu mogle grubo podeliti u dva bloka – jedan koji svoje spoljnopolitičke interese pokušava da realizuje podrškom islamistima, i drugi čija je spoljna politika vođena suprotstavljanjem tim islamistima. Ni države unutar dva bloka nisu u čvrstom međusobnom savezništvu.

Od komplikovane, situacija je prerasla u neshvatljivu kada je 5. juna grupa država predvođena Saudijskom Arabijom odlučila da prekine diplomatske i sve druge veze sa Katarom, zemljom za koju je do tada, uprkos izvesnim odstupanjima, delovalo da je čvrsto usidrena u sunitski blok uokviren u Savetu za saradnju u Zalivu (Bahrein, Katar, Kuvajt, Oman, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati). Agresivni potez protiv Katara utoliko je čudniji ako se uzme u obzir da se u ovoj zemlji, kao i u Saudijskoj Arabiji, praktikuje radikalna salafistička verzija islama, te da i Doha i Rijad slede istu proameričku spoljnu politiku u regionu i da su zajedno radili na svrgavanju sekularne vlade u Siriji, za šta je jedan od glavnih motiva jednostavnija izgradnja gasovoda kojim bi se ovaj resurs iz Katara prebacivao do evropskog tržišta. Generalno, Rijad i Doha su mahom na istim linijama i u domenu spoljne, i u domenu unutrašnje politike. Saudijskoj blokadi Katara pridružili su se i Egipat, Bahrein, UAE, Jemen, kao i Mauricijus, Mauritanija, Maldivi i deo Libije pod kontrolom vlasti u Bengaziju.
UZROCI KRIZE Iako su sadašnja kriza i njen obim neočekivani, ovakav razvoj situacije ipak nije potpuno iznenađenje. Do sličnog pogoršanja odnosa Rijada i Dohe već je došlo 2014. godine kada su Saudijska Arabija, Bahrein i UAE već bili povukli svoje ambasadore iz Katara protestujući zbog podrške Dohe Muslimanskom bratstvu u Egiptu. Ova podrška objašnjava i činjenicu da se sadašnjem „progonu“ Katara pridružio i Egipat, čiji je aktuelni predsednik Al Sisi na vlast došao posle državnog udara kojim je smenjen jedan od vođa pomenute organizacije Mohamed Morsi. Katarska vlada i njeno međunarodno glasilo Al Džazira pomogli su Morsiju i Muslimanskom bratstvu da dođu na vlast i radili su na njihovom opstanku. S druge strane, Saudijci su aktivno učestvovali u njihovom obaranju i finansirali Sisijev državni udar. Činjenica je da Katar podržava i palestinski Hamas, različite ogranke Al Kaide u Libiji, Siriji i Avganistanu. Štaviše, jedina diplomatska misija avganistanskih talibana na svetu nalazi se u Dohi. Činjenica je pak i da brojne ekstremističke i terorističke frakcije podržava i Saudijska Arabija. Lepo je to još oktobra 2014. primetio i tadašnji potpredsednik SAD Džo Bajden kada je rekao da i Katar i Saudijska Arabija (pored ostalih) finansiraju i podržavaju terorizam u Siriji, Iraku i drugde. Iako je u međuvremenu Rijad zvanično prestao da pomaže Islamskoj državi, nastavljena je pomoć brojnim drugim džihadističkim grupama u Siriji.

Malo je, međutim, verovatno da je delikatna razlika u tome ko finansira koju ekstremističku islamističku organizaciju ključni razlog za ovakav raskol između Rijada i Dohe. Važnija od toga su neslaganja u pristupu Iranu. Da je ovako, ukazuje nam i podatak da je najnovija kriza izbila upravo posle posete predsednika SAD Donalda Trampa Rijadu 20. i 21 maja u okviru koje je održan i samit sa liderima država Saveta za saradnju u Zalivu. Kataru se nije tada dopao otvoreno agresivan pristup Iranu. Uprkos sukobljavanju sa Iranom u Siriji i Jemenu, Katar se od 2015. godine protivi izolaciji ove zemlje, prevashodno zbog zajedničkih ekonomskih interesa – obe države dele ista nalazišta gasa u Persijskom zalivu. Iako je Doha demantovala proiranske stavove navodno iznete posle sastanka u Rijadu, tvrdeći da se radi o „hakerskom napadu“, šef diplomatije ove zemlje Mohamed el Tani veče pred ovaj samit vrlo pozitivno je govorio o saradnji s Iranom otvoreno se suprotstavljajući ne samo Saudijskoj Arabiji nego i Vašingtonu. Katar se, naravno, ni na koji način ne može smatrati proiranskom zemljom, ali Doha već neko vreme pokušava da na, manje ili više otvoren način, „obogati portfolio“ svojih međunarodnih saveznika i iz ekonomskog pragmatizma i iz ambicije da se profiliše kao potpuno nezavisna i uticajna zalivska država, a ne kao satelit moćnije Saudijske Arabije. Makar delimično i makar privremeno približavanje Katara Iranu nije sporno ni sa verskog pitanja, jer ova zemlja, za razliku od Saudijske Arabije i Bahreina, nema problema sa šiitima, pa iransko korišćenje šiitskog faktora u borbi protiv režima u ovim zemljama ne može imati nikakvog uticaja na Dohu.

Kada se razmatra nagla promena odnosa Rijada prema Kataru, u obzir treba uzeti i nepovoljnu situaciju na poljima saradnje ove dve zemlje. Antihusitska koalicija u Jemenu je praktično slomljena i ratni cilj koalicije predvođene Saudijskom Arabijom, u kojoj je i Katar, više nije pobeda nego povlačenje uz makar minimalno očuvanje obraza. Politika obe zemlje doživela je kolaps i u Siriji, gde su isključene iz bilo kakvog odlučivanja i gde sudbinu sada određuju Rusija, Turska, Iran i SAD.

Залихе-намирница

INTERESI SAD U svemu ovome čudna je i pozicija SAD. Dok je državni sekretar Reks Tilerson zvanično zastupao poziciju američke neutralnosti u sadašnjoj krizi, predsednik Donald Tramp se preko svog omiljenog medija (tvitera) otvoreno pohvalio uspehom svoje bliskoistočne turneje koja već donosi plodove. „Veoma je dobro videti da se poseta Saudijskoj Arabiji i (susret) sa kraljem i 50 država već isplatila. Oni su rekli da će zauzeti čvrst stav prema finansiranju ekstremizma, a sve je ukazivalo na Katar. Možda će ovo biti početak kraja užasa terorizma“, napisao je on. Na stranu što je ovo licemerno koliko i saudijske optužbe na račun Katara o finansiranju terorizma. Stvar je u tome što SAD u Kataru poseduju najveću vazduhoplovnu bazu na Bliskom istoku Al Udied i što se u toj zemlji nalazi istureni štab američke Centralne komande sa oko 10.000 vojnika odakle se rukovodi borbom protiv Islamske države. S druge strane, komanda američke Pete flote nalazi se u Bahreinu, koji je započeo hladni rat s Katarom. Jasno je da svi problemi u odnosima ove dve zemlje utiču i na operativne sposobnosti američke vojske na čitavom Bliskom istoku, a da i ne govorimo o tome u kakvu bi ih poziciju doveo eventualni oružani sukob između te dve zemlje.

Da situacija bude još komplikovanija, svoje interese, pa i vojnike u Kataru ima i Turska, moćna zemlja i američki saveznik u okviru NATO-a. Problem je, međutim, u tome što Turska, za razliku od Trampa, ne vidi rasturanje Katara kao cilj. Ankara je u prvim momentima krize reagovala uzdržano i predsednik Redžep Tajip Erdogan je pokušao da, razgovorima sa liderima Saudijske Arabije, Katara i Kuvajta, utiče na smirivanje situacije. A potom je usledilo nekoliko stvari koje jasno ukazuju da budući kurs Turske neće biti na liniji ni Vašingtona, niti Rijada. Prvo je Erdogan pozvao predsednika Rusije Vladimira Putina i time Vašingtonu dao jasan signal sa kim planira da se dogovara i sarađuje u vezi s rešavanjem krize. Takođe, Erdogan nije zvao svog egipatskog kolegu Sisija, koji, iako nije glavni igrač u „ćuškanju“ Katara, igra važnu ulogu. Stvar sa Sisijem je u tome što je njegov problem sa Katarom u podršci ove zemlje Muslimanskom bratstvu, organizaciji kojoj pripada i Erdogan. Potom je, kada je u sredu Rijad Dohi dao dvadesetčetvoročasovni ultimatum (čiji detalji nisu procurili u javnost), Erdogan kroz parlament po hitnom postupku progurao zakon kojim se omogućava slanje vojnika u Katar. Prema sporazumu o odbrani između Katara i Turske potpisanom 2014. godine, Ankara je dužna da podrži ovu zemlju u slučaju da bude napadnuta. U tom cilju u Kataru je otvorena i vojna baza u kojoj je 2016, u trenutku posete tadašnjeg premijera Ahmeta Davutoglua, bilo raspoređeno 150 turskih vojnika, dok ih je po planovima iz 2015. u Kataru trebalo da bude oko 3.000. Hitna odluka o slanju vojnika u Katar kada ističe ultimatum jasan je i nedvosmislen signal.

Ердоган

ŠANSA ZA IRAN Celo ovo zamešateljstvo – zatvaranje granica, proterivanje diplomata i građana, prekid svake vrste saobraćaja – za cilj imaju samo da Doha u najkraćem mogućem roku bezuslovno kapitulira. I bez vojne pretnje, udarac je snažan. Preko aerodroma u Dohi godišnje je putovalo oko 37 miliona ljudi i on je, u kombinaciji sa kompanijom „Katar ervejz“, bio važan segment privrede ove zemlje, iako se ona najvećim delom zasniva na izvozu energenata. Sada katarski avioni na putu za Evropu moraju da lete preko iranskog, iračkog i turskog vazdušnog prostora. Od ovoga bi veliki profit mogli da izvuku UAE i njihova kompanija „Emirats ervejz“. Još ozbiljniji problem je što polovina prehrambenih proizvoda u Kataru dolazi preko jedine kopnene granice koju ova zemlja ima – one sa Saudijskom Arabijom. Između 600 i 800 kamiona sa hranom, koliko ih je ovim putem dnevno prolazilo, više neće stizati do građana Katara, što je i glavni razlog za paniku koja je nastupila i dovela do potpunog pražnjenja svih prehrambenih prodavnica u ovoj zemlji.

Uprkos svemu ovome, Katar za sada ne odstupa od svog kursa. Pored turske podrške, Doha može očekivati i pomoć iz Teherana, koji u ovome vidi priliku za sebe da nanese smrtonosni udarac neprijateljskom Savetu za saradnju u Zalivu tako što će intenzivirati saradnju sa Katarom. Problem nestašice hrane može biti jednostavno rešen upravo zahvaljujući Iranu i povećanju izvoza prehrambenih proizvoda u ovu zemlju, kao i dozvoli preusmeravanja katarskih aviona na njihovu teritoriju. U ovom slučaju, planovi Vašingtona i Rijada da se s Teheranom obračunavaju preko Saveta potpuno padaju u vodu. Naravno, i pored očiglednih sopstvenih interesa, Iran pomoć može usloviti i potpunim povlačenjem Katara sa sirijskog ratišta.

Pitanje je samo kako će odgovoriti na saudijski ultimatum koji ističe u vreme dok ovaj broj „Pečata“ bude u štampi. Najverovatnije će popustiti i prekinuti svoju podršku „pogrešnim teroristima“. Drugi scenario mogao bi biti državni udar u Dohi i dovođenje na vlast neke saudijske marionete. Ukoliko ovo ne uspe, postoji mogućnost saudijske vojne invazije. Iako se vrhunski opremljena, ali očajno obučena saudijska vojska u Jemenu pokazala kao potpuno nesposobna, ne bi trebalo da ima većih problema u osvajanju Katara čiji su kapaciteti gotovo mizerni. Ali bez obzira kako se sadašnja kriza okonča, zajedništvo Saveta za saradnju u Zalivu je dovedeno u pitanje i malo je verovatno da se odnosi mogu toliko popraviti da ova organizacija ponovo postane jedinstven blok.

Filip Rodić za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *