Let britanskog ikarbusa

Objavljeno: 16.6.2017.

Piše: Dejan Lukić

Da li se posle udara džihadista u centru Londona otvara pitanje koketerije sa farsom multikulturalizma koji se već globalno pokazao kao ples sa islamističkim Iblisom (satanom) što je dobio priliku i prostor da gotovo neometan istrajava, praktikuje i perpetuira šerijatsku dogmu „Islam sabljom“

Na Zapadu (baš) ništa novo. Još jedan udar džihadista u Londonu kao da je sudbina Imperije ugrađena u njihov genetski kod.

Pre petnaest godina objavljen je poslednji popis za Englesku i Vels. Na prilično iznenađenje većine Britanaca, pokazao je koliko se Ujedinjeno Kraljevstvo promenilo od prethodnog popisa. Ako se slika zemlje tako brzo menja, šta će se, glasilo je pitanje, tek desiti u sledećim decenijama i šta će ostati od britanske krvne slike kakvu smo do sada poznavali?
NEIZREČENA ZEBNjA Prvi odgovor je bio javno neizrečena, ali politički eksploatisana zebnja da će „beli Britanci“ postati manjina u vlastitoj prestonici Londonu – na kraju decenije, dok će se već u narednih deset godina broj muslimanskog stanovništva na Ostrvu udvostručiti. U nedavno objavljenoj knjizi interesantnog naslova „Neobična smrt Evrope“ Daglas Mari postavlja paradigmatično pitanje kako bi ovako izrečena istina bila nekada dočekana u Britaniji (koja se sada sprema za izlazak iz EU). Najmanje zlo za onog koji bi se odvažio da izađe sa ovakvim svetogrđima bilo bi vešanje na stub „islamofobije“ ili pak, kako je svojevremeno rekao ministar unutrašnjih poslova i laburistički prvak Dejvid Blanket, „nešto što se graniči sa fašizmom“. Svaki grešnik koji bi se usudio da početkom milenijuma javno izgovori ovakvu blasfemiju bio bi ekskomuniciran, kao što se upravo dogodilo i novinaru londonskog „Tajmsa“ kada se drznuo da pomene politički nekorektnu statistiku postojećeg stanja: 2002. godine evidentirano je da se broj stanovnika u Engleskoj i Velsu koji su rođeni u prekomorskim zemljama izvan Britanije povećao za tri miliona samo u prethodnoj deceniji. Već tada 44,9 posto (dakle manjina) stanovnika Londona identifikovalo se kao „beli Britanci“, a gotovo tri miliona ljudi u Engleskoj i Velsu živi u domaćinstvima gde nijedan odrastao član porodice ne govori engleski kao maternji jezik!

Statistika iz 2002. godine pokazuje, na primer, da je (dokumentuje Mari u njegovoj knjizi) na Ostrvu svaka religija izuzev hrišćanske u stalnom brojčanom porastu. Jedino su vernici zvanične Anglikanske crkve u primetnom konstantnom padu. U odnosu na prethodni popis, broj Britanaca koji se identifikuju kao hrišćani pao je sa 72 na 59 posto. Sveukupni broj hrišćana u Engleskoj i Velsu pao je za nešto više od četiri miliona, dok je istovremeno broj hrišćana na celom britanskom Ostrvu sišao sa 37 na 33 miliona.

Iako je „domaće“ britansko stanovništvo „sa zebnjom“ doživelo ovu statistiku, cela demografska drama naprosto je zaboravljena za samo nekoliko dana; uostalom kao i svaka druga „efemerna“ epizoda koja nije u harmoniji s vladajućom dogmom političke korektnosti.

I umesto da bude nacionalni alarm, politička korektnost i bleristički „multikulturalizam“ otvorili su širom vrata novim pridošlicama iz zemalja Evropske unije i, istovremeno, do stoprocentnog povećanja broja muslimanskog stanovništva u Engleskoj i Velsu – sa 1,5 na 2,7 miliona.

Zapanjujuće je kako je „politička korektnost“ i bleristička farsa o „multikulturalizmu“ umesto da bude nacionalni šok postala suština. I koliko dogma multikulturalizma preti da izmeni, i koliko je već izmenila, demografsku sliku Britanije.

Daglas Mari će zabeležiti kako je već 2011. „Britanija postala radikalno različito mesto od onoga kakvo je bilo tokom prethodnih stoleća“.

Млаки-протест-против-ИСИСа

ČUDNO BAGATELISANjE EMPIRIJE I malo ko je u zemlji kolevci demokratije Magna karte, ljudskih prava i konačno samog „multikulturalizma“ imao prisebnosti duha i kuraži da kukurikne pre zore. Umesto da nastane nacionalna afera, Britanija je ćutala na očevidan fakat da su, primera radi i kako dokumentuje Mari, već 2011. u 23 od 33 londonske opštine „beli Britanci“ postali manjina. U čudnom bagatelisanju empirije koja je direktno upozoravala da Ujedinjeno Kraljevstvo kakvo smo do danas poznavali odlazi lagano u istoriju, portparol Nacionalne kancelarije za statistiku (ONS) uzima megafon u ruke i pozdravlja ovu eroziju nacionalnog identiteta kao „fenomenalnu demonstraciju diverziteta“.

Laburista Ken Livingston, bivši gradonačelnik Londona, u fingiranom zanosu i sa visokom pompom, govori o „istorijskom dostignuću“ Britanije i tu će, kao argument za ponos i diku, navesti podatak kako je 35 posto ljudi zaposlenih u Londonu rođeno u stranoj zemlji.

Livingston ne govori izvan vladajućeg skripta. Oglasili su se, istina bez naročitog odjeka, samo oni kojima globalizacija, multikulturalizam i ostatak globalističkih fraza nisu još suspendovali upotrebu zdrave pameti. Njihovo pitanje je bilo: koliko će trajati i gde je optimalni limit svega ovoga?

„Kroz gotovo celu istoriju Ostrva, a sigurno tokom prethodnog milenijuma, Britanija je uspevala da sačuva statičnu populaciju. Čak i posle Normanskog osvajanja (1066), istorijskog događa u istoriji Britanije, manje od pet posto stanovništva bili su Normani – Ostrvo je očajnički čuvalo demografski identitet. U novije vreme, naročito posle 1945. godine (Drugog svetskog rata), Ujedinjenom Kraljevstvu je bila potrebna jeftina radna snaga iz inostranstva; posebno iz prekomorskih kolonija sa karipskog arhipelaga i drugih delova Komonvelta…“

Daglas Mari nas podseća na priču o upravniku škole u Bradfordu Reju Hanitoriju, koji je 1984. napisao u regionalnom nedeljniku „Solzberi revija“ kako njegovu školu pohađa 90 posto učenika čiji su roditelji imigranti. Ti roditelji, ide priča, zabranjuju njihovim kćerkama da učestvuju na časovima plesa, drame ili sporta, a „većina roditelja vodi decu tokom letnjeg raspusta u Pakistan, Bangladeš… i ne podstiču ih da uče jezik i običaje zemlje u koju su došli da žive niti im dozvoljavaju da se socijalno integrišu u britanski način života. I kao rezultat ta deca vode neki svoj paralelni život u Britaniji“. Nesrećni upravnik škole koji se odvažio da kritički progovori o ovom primeru „multikulturalizma“ izgubio je katedru po hitnoj proceduri.

Лондон-после-напада

ODGAJANjE DOMAĆEG DžIHADIZMA Pod vladavinom farse o „multikulturalizmu“ širom su, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, otvorena vrata imigraciji sa indijskog potkontinenta i iz drugih zemalja britanskog Komonvelta. U vreme pseudoliberalizma Tonija Blera gotovo svako ko je zatražio azil u Britaniji bio bi pušten po već etabliranoj blerističkoj doktrini po kojoj je Britanija, kako je sam Bler rekao, otvorila vrata za sve vrste emigranata, ne zato da bi on i Kraljevina poneli svetsku zastavu novog humanizma nego da bi Bler „što bolje natrljao nos“ političkim protivnicima, konzervativnoj desnici u zemlji.

Posle ovoga došao je novi talas pridošlica (2004), ovaj put iz novih članica Evropske unije. I danas je činjenica za istoriju da su britanske vlade svih boja sistematski gurale pod tepih krupno nacionalno pitanje – imigraciju. Iz više razloga od kojih je činjenica da se politička imigracija u decenijama lažnog liberalizma otela kontroli i, kako je rečeno u jednom komentaru, zato što „šljive ne mogu više da začepe tamo gde su bundeve već prošle“.

Džihadistički napad od prošle sedmice kao da je verifikovao ovu dijagnozu. Slabo kontrolisana imigracija i multikulturna farsa oslobodili su prostor za odgajanje domaćeg džihadizma. U zemlji, naročito u gradovima sa jakom islamskom populacijom, kakvi su recimo Birmingem ili Mančester, palica britanske vlasti retko i nerado zalazi „na tuđu teritoriju“. Britanija je danas gotovo paradigma onoga na šta je već 2000. godine nacionalni popis upozorio, a analitičari unutrašnjih (ne)prilika formulisali kao prioritetno nacionalno pitanje koje glasi: šta tek Britaniji donosi sledeća decenija? A prognoza je da će „beli Britanci“ postati manjina u, na primer, vlastitoj prestonici, na kraju ove dekade; dok će se muslimanska populacija na Ostrvu udvostručiti.

Posle prošlonedeljnog udara džihadista u centru Londona pitanje je samo dana kada će se kao posledica šoka otvoriti tema koketerije sa farsom multikulturalizma koji se već globalno pokazao kao ples sa islamističkiim Iblisom (satanom) koji je, eto, dobio priliku i prostor da gotovo neometan istrajava, praktikuje i perpeturira šerijatsku dogmu“Islam Bi Sejf“- islam sabljom, retrogradnom i devijantnom varijantom učenja koje danas ne bi potpisao ni islamski prorok nit, pak, niko od četiri velika islamska Imama – teoretičara i tumača šerijatskih propisa.

Ovako ili onako, za svaki ples potrebno je dvoje. Francuski filozof Šantal Delsol opisao je svojevremeno Evropu kao područje slično onom na koje se srušio legendarni Ikarus, ali je, u ovoj varijanti nekim čudom preživeo pad kad mu je Sunce istopilo voštana krila.

„Mi Evropljani stalno pokušavamo da dopremo do Sunca…doletimo previše blizu i survamo se dole na Zemlju, padnemo, obeznanimo se, ugruvamo se, ali nekako smo još tu. Svuda oko nas je krš-metaforički ili realan. Svi naši snovi, naše religije, političke ideologije, hiljade drugih težnji – sve se to pokazalo kao lažno. I na kraju, iako više nemamo iluzija niti ambicija da nastavimo dalje ipak smo ovde. Samo je pitanje šta da radimo?…

Odgovor je na londonskoj ulici ispisao na plakatu onaj atest čija je slika obišla svet:“Sva je prilika da Boga nema; prestanite da se plašite,odajte se slastima života“.

Piše: Dejan Lukić za pecat.co.rs

Komentariši

Vaš e-mail neće biti objavljen. Podaci koji su neophodni obilježeni su znakom *